Olimpijski sa Kube „ambasadorima revolucije“

Eslej (Asley) Gonzales je kao od brega odvaljen. Džudista iz pokrajine Vila Klara, u srcu Kube, vezuje crni pojas i posmatra tribine londonske Eksel-Arene. Tamo njegove timske kolege u crveno-plavim dresovima mašu kubanskim zastavama. Gonzales baca, vuče i gura protivnike na strunjači. Ovaj 22-godišnjak gubi tek finalu klase do 90 kilograma – i osvaja srebrnu medalju.

Olimpijada služi da se svetu predstave najbolji sportisti, a jedan od njih je Eslej Gonzales. Istovremeno, Olimpijada služi i da se svetu predstave režimi na koje veći deo tog sveta gleda sa neodobravanjem. A jedna od takvih zemalja je Kuba, Gonzalesova domovina. Ostrvo socijalizma je – ako se u obzir uzme njegova veličina i privreda – puno postiglo na planu sporta. Na početku igara u Londonu Kuba je bila na 20-tom mestu po ukupnom broju osvojenih medalja, ispred sportskih nacija poput Španije ili Brazila. Fidel Kastro svoje sportiste naziva „ambasadorima revolucije“. Poput nekadašnjih moćnika u Istočnoj Nemačkoj, i Kastro se nada da će sportisti proširiti ideje socijalizma.

Natprosečne zarade su tabu

Mišićavi Gonzales vuče se u svlačionicu nakon poraza protiv Dae-Nam Songa iz Južne Koreje. Dok hoda, mrmlja nešto o tugi, ponosu i časti. 110 kubanskih sportista nastupaju u 13 sportskih disciplina. Samo nekoliko će biti slavljeni kao Gonzales, kada se vrate kući. „Za nas Kubance sport je važan deo kulture“, kaže Julia Osendi, jedna od najpoznatijih televizijskih novinarki Kube. „Sportisti imaju veliku privilegiju da putuju u zemlje u kojima naši političari nikada nisu bili“

Julia Osendi, koju njene kolege zovu Julita, u Londonu nosi isti dres kao i sportisti. To su šeste Igre sa kojih izveštava, kaže ona, „hvala revoluciji“. U kubanskom sportu režim školuje mlade sportiste i traži talente, ali i zabranjuje previše konkurencije i razmišljanja o profitu. Fidel Kastro ne želi profesionalce, samo amatere. Sportisti mogu da računaju na automobil ili stan kao nagradu – ali prihodi viši od proseka su tabu. Legende kao bokser Feliks Savon ili igrač bejzbola Omar Linares bili su tim zadovoljni, pa su odbilii ponude iz Amerike.

Beg u ribarskom čamcu

„Nažalost zemlja nema dovoljno moći i novca da sve sportiste zadrži u Kubi“, kaže Julia Osendi „Većina sportista ipak želi da na takmičenju pokaže svoju ljubav prema domovini.“ Ali broj sportskih izbeglica veći je nego devedesetih godina. U nacionalnom sportu, bejzbolu, više od 50 igrača prebacilo se u američku ligu. Najpoznatiji, Orlando Hernandez, pobegao je ribarskim čamcem na američko kopno. Hernandez je postao član Jenkija iz Njujorka, jednog od najbogatijih i najvećih sportskih timova u celom svetu. A postao je i milioner i idol kubanske dijaspore. Mnogi zemljaci slave Hernandeza kao nekog ko je uspeo u velikom svetu. Ali i za njega je važio zakon – Kubanci koji uđu na američko tlo smeju da ostanu, i da traže pravo boravka posle godinu dana.

Tako beže i drugi: Fudbaleri idu u Meksiko, odbojkaši u Italiju, rvači u Nemačku. Nakon igara u Atini 2004 četiri od pet kubanskih pobednika u boksu okrenuli su domovini leđa. Fidel Kastro govorio je o „izdaji revolucije“. Pre svakog međunarodnog takmičenja sportisti su upozoreni o „opasnostima kapitalizma“ -  kao što se ranije radilo u DDR-u sa perjanicama tamnošnjeg sporta. I u sportskim ustanovama u Londonu, kubanske sportiste retko ispuštaju iz vida.

Neosporni vođa Fidel Kastro, koji je u mladosti i sam igrao bejzbol, kaže da “ne želi da izgubi još sinova”. Da li se još uvek interesuje za Olimpijadu i gleda li takmičenja na televiziji? “Naravno” sigurna je reporterka Julio Osendi, “po celi dan.”

Autori: Roni Blaške / Darko Janjević
Odg. urednik: Jakov Leon