Olimpijske igre šansa za bekstvo

Slučajevi disidenstva dešavaju se na Olimpijadi već sedamdeset godina. Prvi slučaj se dogodio na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. godine, kada je predsednica Međunarodne gimnastičke federacije (FIG) Marija Provaznikova odbila da se vrati u domovinu, Čehoslovačku, navodeći kao razlog „nedostatak slobode“ nakon uključenja te zemlje u Varšavski savez odnosno u „sovjetski blok“.

Čest razlog za bekstvo jeste strah od ugnjetavanja u sopstvenoj domovini, što potvrđuje jedno istraživanje profesora sa univerziteta u Viskonsinu i Misuriju 1992. godine. Iako je to češći slučaj kod ljudi koji se bave politikom, aktivista za ljudska prava i naučnika, ni među sportistima nije retkost da beže glavom bez obzira. To je, na primer, bio slučaj sa čitavim muškim fudbalskim timom Etiopije na turniru 1997. godine ili sa preko 600 Nemaca iz Istočne Nemačke koji su tokom Hladnog rata pobegli u Zapadnu Nemačku.

„To je rezultat postojanja totalitarističkih režima koji eksploatišu sportiste tako što kontrolišu njihove karijere uzimajući većinu novca koji sportisti dobijaju i njima ostavljajući samo mali deo onoga što zarade“, ocenjuje Omar Lopez Montenegro, direktor Odeljenja za zaštitu ljudskih prava pri Kubansko-američkoj nacionalnoj fondaciji (CANF), neprofitnoj organizaciji, sa sedištem u Majamiju.

Provaznikova nije bila jedina olimpijska disidentkinja. Godine 1956, polovina mađarske olimpijske delegacije, koja je brojala 100 članova, nije se vratila u zemlju, nakon što je Sovjetski savez ugušio revoluciju u Mađarskoj. Gnev mađarskih sportista zbog onoga što su uradili Sovjeti, rezultirao je neslavnom vaterpolo utakmicom koja je ostala upamćena pod nazivom „krv u vodi“. Razmenjivani su teški udarci između igrača, od kojih su neki obilno krvarili. Utakmica je završena pobedom Mađara nad Sovjetskim Savezom rezultatom 4:0.

Retke informacije

Informacije o slučajevima bekstva sportista su, u najboljem slučaju, retke. Kada je kontaktiran Međunarodni olimpijski komitet (MOK) izdali su sledeću izjavu: „U Olimpijskoj povelji nema regulative koja se tiče tog pitanja. MOK nema evidenciju o slučajevima gde su atletičari, članovi olimpijske delegacije ili drugi zvaničnici pobegli tokom Olimpijskih igara.“

Tokom Olimpijade u Moskvi 1980. godine pet članova avganistanske delegacije nije se vratilo kući nakon invazije Sovjetske unije na njihovu zemlju. Pet disidenata je i tokom Olimpijskih igara u Montrealu 1976. godine – odbilo da se vrati u domovinu. Četvoro je bilo iz Rumunije. Godine 1972. godine na Olimpijadi u Minhenu bilo je 117 sportista, koji su pobegli.

Kuba ima verovatno najveći broj učesnika Olimpijade koji se nikada nisu vratili. Čak i pre učešća na Olimpijadi 2008. godine, četiri kubanska boksera pobegla su u različitim vremenskim periodima. Sedam članova mlade kubanske fudbalske reprezentacije pobeglo je iz hotela tokom Olimpijade. Džudo tim pretrpeo je težak udarac kada je favoritkinja za zlatnu medalju Jurisel Labord napustila ekipu u Majamiju manje od tri meseca pre početka Olimpijskih igara u Pekingu. Ove godine fudbaler Josmel de Armas prebegao je tokom kvalifikacija za Olimpijadu na turnira u Tenesiju, a još dve fudbalerke nisu se vratile na Kubu tokom takmičenja u Kanadi.

Prema rečima Lopeza Montenegra, Kuba često preduzima ekstremne mere kako bi sprečila svoje sportiste da „pobjegnu“ tokom Olimpijade. Kubanska delegacija često uključuje i „dodatno osoblje“ koje je u stvari sačinjeno od policijskih agenata, a kapiteni timova povezani su i u stalnom kontaktu sa državnom policijom.

„Za režim je veoma važno da nema slučajeva bekstva, ponekada čak i važnije od samog osvajanja medalje“, dodaje Montenegra. Telefonski pozivi i elektronske poruke upućene kubanskom Olimpijskom komitetu ostale su bez odgovora.

Ono što ponekad još više iznenađuje, jesu sportisti koji ne beže. Na skoro svakoj Olimpijadi mnogi očekuju od sportista iz Severne Koreje, koji imaju izuzetno redak luksuz da putuju, da odbiju da se vrate u zemlju. I pored sistematskih kršenja ljudskih prava od strane režima, ipak ne postoji nijedan dokaz da su sportisti iz Severne Koreje ikada pokušali da pobegnu. Neki spekulišu da je to rezultat široke upotrebe propagande, strogog nadzora i pretnji po živote članova porodica sportista. Zvaničnici iz Severne Koreje odbili su to da komentarišu kada ih je kontaktirao Dojče vele.

Eritrejci na posebnoj prismotri

Posmatrači ove godine posebno posmatraju tim Eritreje. Desetine sportista iz te malene afričke države pobeglo je u toku poslednje decenije kako bi se oteli režimu koji se smatra autoritarnim. Dvanaest Eritrejaca trenutno se takmiči u Londonu i svi oni će se, kako insistiraju zvaničnici iz Eritreje, vratiti kućama.

Direktor „Hjuman rajts voča“ (Human rights watch) Danijel Bekele nije toliko siguran. „Postoji obrazac za bekstvo“, kaže Bekele. „Jer to što se slavni sportisti nevraćaju kućama samo simbolizuje ozbiljnost problema.“

Autori: Benjamin Mak / Staša Nikodinović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković