Oko Fukušime više nema dečijeg smeha

Elektronska tabla u dvorištu osnovne škole u opštini Kavauči pokazuje 0,09 mikrosiverta na sat. Pri tom zračenju, igranje na otvorenom potpuno je bezopasno. Uprkos tome, vratilo se samo 16 od ukupno 114 učenika nakon što je izdata dozvola za povratak na nekada evakuisano područje. Samo se svih 13 učitelja vratilo. „Ne brinem se zbog zračenja“, kaže 10-godišnji Mariko. Ali direktor Hitoši Takašima stalno oseća nekakvu potmulu pretnju. Boji se, kaže, nove nesreće: „Ne mogu da zaboravimo koliko su blizu reaktori.“

Gradić Kavauči proteže se kroz dugu dolinu sa pirinčanim poljima. Na obližnjim obroncima početkom marta još se beli sneg. Generacijama su tu ljudi živeli u harmoniji sa svojom okolinom i prirodom – do pre dve godine kada su se reaktori nuklearke Fukušima Daiči, udaljene samo 20 kilometara vazdušnom linijom, oteli kontroli. Tepih radioaktivnih čestica je, poput nevidljivog vela, zavio to idilično mesto. Svi stanovnici su morali da pobegnu.

Izgubljena domovina

Dve godine kasnije u gradić se ponovno vraća život. Radioaktivnost više nije tako visoka tako da ljudi mogu da se vrate u svoje kuće – za razliku od mesta Tomioke koje je od Kavaučija udaljeno samo 20-ak minuta vožnje autom. Ono ostaje zabranjena zona (najmanje) pet godina. U Kavaučiju samo ne sme da se noći u kućama unutar nekadašnje zabranjene zone. Motor života u mestu je gradonačelnik Juko Endo. „Kavauči je u mom genetskom nasleđu, jer domovina je deo biografije“, objašnjava on svoje motive.

Njegova privrženost domovini pogađa srž problema s kojim je Japan suočen nakon katastrofe sa Fukušimom. Šta će biti sa 160.000 ljudi koji su pobegli pred radioaktivnim oblakom? U ukrajinskom Černobilju je odgovor na to pitanje pronađen u raseljavanju stanovništva. Za gradonačelnika Enda to ne dolazi u obzir: „Ne smemo da izgubimo ponos jer ovo je mesto na kojem vredi živeti.“ Samo u svojoj domovini čovek može da živi mirno i oseća se sigurno. „I to želim da sačuvam.“

Skupa dekontaminacija

A borba za domovinu je basnoslovno skupa. Samo dekontaminacija Kavaučija do sada je progutala 83 miliona evra – 30.000 po glavi stanovnika. Za vraćanje života u region Fukušime, u one delove koji nisu previše ozračeni, troši se osam milijardi evra. Ali rizik po zdravlje ne može se potpuno ukloniti. Svi koji su otišli moraju sami da odluče da li su spremni da ga preuzmu i vrate se kućama.

Skupa dekontaminacija nije baš umirila građane. Od 2.800 stanovnika, njih 700 ne želi nikako da se vrati, njih 500 ponovno živi u Kavaučiju, a 700 tu dolazi samo na posao. Gradonačelnik Endo navodi tri razloga za oklevanje: „Kao prvo, postoji generalni strah od zračenja, kao drugo, pokvareni reaktori još nisu potpuno pod kontrolom, a kao treće, Kavaučiju nedostaje atraktivnost velikog grada.“

Strah od bolesti

Većina povratnika su penzioneri koji se ne usuđuju da započnu život negde drugde. „Tako je tužno što se više ne čuju dečiji glasovi“, žali se 64-godišnja Keiko Širai sa suzama u očima. Ali ni ona se ne usuđuje da traži od svoje kćeri da se sa svoje dvoje dece vrati u rodni grad. „Ako jednog dana neko dete oboli zbog zračenja, ja ću biti kriva“, kaže.

Ta penzionerka s nestrpljenjem čeka proleće. Nada se da će tada doći više povratnika jer stanarinu za privremene stanove više neće da plaća država sa obrazloženjem da područja na kojima su živeli evakuisani više nisu kontaminirana. Krovovi kuća su oprani, sve površine u prečniku od 20 metara očišćene, a stabla i žbune posečeni.

To, međutim, nažalost, na nekim mestima očigledno nije bilo dovoljno, ukazuje rukovodilac akcije dekontaminiranja Juiči Ide: „Pred vratima nekih kuća još uvek merimo jedan mikrosivert na sat.“ To je četiri puta više nego što je zakonski dozvoljeno. Grad zato sada traži još jednu akciju dekontaminiranja.

Nekontaminirani pirinač?

Polja i njive su u toj meri „čisti“ da ove godine ponovno može da bude posađen pirinač. Kazuo Vatanabe, šef odbora poljoprivrednika zato kopa nove kanale. „Mlađi seljaci konačno imaju razlog za povratak“, raduje se Vatanabe. Sa veoma kontaminiranih polja skinuto je gornjih 20 centimetara tla. Druga polja su preorana do 20 centimetara dubine. Seljaci će od vlade dobiti novo seme i država će im otkupiti celokupnu žetvu. To bi trebalo da umiri strahove seljaka da niko neće hteti da im kupi pirinač, objašnjava Vatanabe.

On ne može da obuzda svoj bes: „Energetski koncern Tepko je kriv za celu katastrofu. Zašto sada oni mogu da nam pred nosom mašu formularom za odštetu?“ Ali u načelnoj kritici prema atomskoj energiji je oprezan: „Stari mit o bezbednosti je uništen, s tim se svi ovde slažu. Ali bez Tepka mladi seljaci kojima je uzgajanje pirinča samo dodatna aktivnost, ne bi imali posla.“

„Ceo svet bi nam se smejao“

Ranije je život u Kavaučiju bio orijentisan na obalu. Mnogi njegovi stanovnici su radili u deset reaktora nuklearki Fukušima Daiči i Daini kao i u jednoj termoelektrani. Na potezu prema obali nalazile su se i više škole, bolnice, starački domovi, sale za venčanja i krematorijum. Kavauči je bio je grad u koji se dolazilo samo da spavanje. Ali sada je put prema obali blokiran zbog radioaktivnosti.

Gradonačelnik Endo zato sada želi da stvori novu infrastrukturu. On veruje da bi onda u Kavauči došli i oni koji ne mogu da se vrate u svoja mesta u blizini obale. Najjednostavnije rešenje – da se ponovno pokrene neoštećena nuklearka Fukušima Daini 12 kilometara južno od defektne nuklearke – Endo odbija: „Kada bismo nastavili da ovde proizvodimo atomsku struju, celi svet bi nam se smejao. Iz ove katastrofe moramo da izvučemo pouku, inače ona ne bi imala nikakvog smisla.“

Solarna tehnologija iz Nemačke

Gradonačelnik i predsednik udruženja seljaka zato se zalažu za izgradnju jedne solarne elektrane. Na devet hektara livada, od aprila će biti postavljeni prvi moduli za postrojenje od 4,5 megavata. Fukušima spada u regione sa najviše sunca u Japanu. Solarno postrojenje je nemačko-japanski projekt – moduli dolaze iz Nemačke, a ostala oprema iz Japana.

Okretanje prema obnovljivoj energiji simbolizuje onakav novi početak kakav priželjkuje gradonačelnik Endo. Prefektura Fukušima bi htela da do 2040. bude potpuno na „zelenoj struji“. Ali radioaktivne materije iz defektnih reaktora i dalje će predstavljati pretnju tamošnjem stanovništvu. U jednoj dolini na njenoj ivici još uvek leži 35.000 ogromnih plavih vreća punih ozračene zemlje i kontaminiranog granja, lišća i organskog otpada.

U Kavaučiju će nastati četiri takva deponija sa 200.000 vreća. „Kompletan otpad bi trebalo da odavde nestane za tri godine“, objašnjava gradonačelnik. Ali japanska država neće moći da ispuni to obećanje. Do sada nije uspela da nađe ni privremeno skladište za taj opasni ostatak nuklearne katastrofe koja je tolikim Japancima oduzela dom.

Autori: Hao Gui / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković