Odiseja severnokorejskih izbeglica

Slučaj devetoro mladih Severnokorejaca između 14 i 18 godina (prema nekim izvorima i 22 godine) koji su krajem maja uhapšeni u Laosu i preko Kine vraćeni u Severnu Koreju ponovo je skrenuo pažnju na situaciju sa izbeglicama iz te komunističke zemlje.

Ujedinjene nacije kritikuju Laos i Kinu jer se nisu pridržavale Konvencije UN o izbeglicama. Po njoj izbeglice koje ilegalno uđu u neku zemlju ne smeju da budu vraćene u svoju domovinu ako im tamo zbog bekstva preti zatvor ili druge drakonske kazne.

Vlasti u Severnoj Koreji izbeglice smatraju izdajnicima kojima preti i do pet godina prisilnog rada – što je još srazmjerno blaga kazna. U „teškim“ slučajevima, koji podrazumevaju takozvano „neprijateljsko delovanje“, izbeglicama preti doživotna robija ili čak smrtna kazna. Prema proceni južnokorejskih stručnjaka iz „Centra za ljudska prava u Severnoj Koreji“ sa sedištem u Seulu, oko pet odsto od ukupno 100.000 do 200.000 zatvorenika u severnokorejskom sistemu gulaga su ljudi koji su pokušali da pobegnu iz zemlje.

25.000 izbeglica u Južnoj Koreji

Laos je do sada, kao i Tajland, smatran relativno sigurnom stanicom za izbeglice iz Severne Koreje, koji tajnim putevima, preko Kine i drugih zemalja jugoistočne Azije, dospeju u Južnu Koreju. Kina, međutim, one koji iz njene savezničke zemlje Severne Koreje ilegalno uđu u Kinu, smatra ekonomskih izbeglicama koji ne potpadaju pod zaštitu Konvencije UN.

Tokom Hladnoga rata, broj ljudi koji su iz Severne bežali u Južnu Koreju bio je mali. Od Korejskog rata (početkom 1950-ih godina) do 1999. registrovano je oko 1.100 izbeglica. Do 2002. ih je došlo još toliko, a samo 2009. je na Jug pobeglo gotovo 3.000 Severnokorejaca.

Prema navodima južnokorejskog Ministarstva za ponovno ujedinjenje, trenutno u Južnoj Koreji živi oko 25.000 Severnokorejaca, u drugim zemljama još 5.000, a nepoznat je broj izbeglica u kineskim graničnim područjima.

Kako u razgovoru za Dojče vele navodi Fil Robertson iz azijskog ureda organizacije „Hjuman rajts voč“ (Human Rights Watch), izbeglice najčešće idu od kineske granice na jug, do Laosa. Neki onda preko Laosa, Tajlanda ili Kambodže dođu u Južnu Koreju. U Tajlandu se često, nakon prelaska reke Mekong, prijave policiji. Tamo im, istina, ne priznaju status izbeglice, ali ih nakon kratkog sudskog postupka zbog ilegalnog prelaska granice, predaju ambasadi Južne Koreje.

Opasnost za porodice na Severu

Opasnost ne preti samo onima koji pobegnu već i njihovoj rodbini koja je ostala u Severnoj Koreji. Ako je izbeglica iz neke porodice koja je prema severnokorejskoj klasifikaciji „nesigurna“ ili pripada „neprijateljskoj“ klasi, i rodbina može da završi u radnom logoru ili da čak bude smaknuta. Kod bolje pozicioniranih porodica u severnokorejskom društvu, kazna za bekstvo nekog člana bude znatno manja.

Juan Kim je sa svojim roditeljima pobegao na Jug kada mu je bilo devet godina. „Naša rodbina je na godinu dana ostala bez posla i pala je na društvenoj lestvici. Ali, naša porodica je spada među privilegovane tako da kazna u našem slučaju nije bila tako stroga kao kod drugih porodica“, kaže Juan Kim u razgovoru za Dojče vele.

O Severnim Korejcima koji žele da pobegnu iz svoje zemlje ne brinu se samo misionari i aktivisti za ljudska prava koji to čine zbog humanosti i koji zavise od novca donatora. Prema navodima Međunarodne krizne grupe (International Crisis Group), postoje i profesionalni pomagači u bekstvu koji svoje usluge naplaćuju između 2.500 i 15.000 dolara.

Bekstvo je skupo i teško

Često su Korejci s Juga ili iz autonomne korejske prefekture u kineskoj pokrajini Đilin spremni da plate tu svotu kako bi rodbini ili prijateljima pomogli u bekstvu. Neki Severnokorejci novac za bekstvo zarade trgovinom na crnom tržištu ili se sa pomagačem dogovore da će platiti nakon što pobegnu i zaposle se u Južnoj Koreji.

Tako je Sung Čul godinu dana radio u Južnoj Koreji kako bi zaradio 3.500 dolara koliko je dugovao pomagaču u bekstvu. Hana, koja u razgovoru za Dojče vele ne želi da otkrije svoje pravo ime jer su joj roditelji još u Severnoj Koreji, kaže da je u Kini radila na crno sedam godina kako bi platila dug od 8.000 američkih dolara. Tek tada je mogla da otputuje u Južnu Koreju.

Greg Skarlatui iz Odbora za ljudska prava u Severnoj Koreji (HRNK) iz Vašingtona izjavio je za Dojče vele da novac igra sve veću ulogu prilikom bekstva iz Severne Koreje. Brojni pomagači su Korejci sa vezama u vladajućim strukturama te zemlje. Tako se povećala cena za pomoć, a novi vođa Kim Džong Un je pooštrio granične kontrole. Očigledno sa uspehom, jer 2012. je iz Severne Koreje pobeglo samo oko 1.500 ljudi.

Autori: Jun-činug Čan / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković