Odgovornost umesto moći

Nemačka je zauzela svoje mesto tamo gde je oduvek pripadala, naime u centru Evrope. Francuz Pol Klodel rekao je leta 1945: Vi Nemci ne bi trebalo da težite porobljavanju Evrope. Vi – narod iz centra, narod sa najviše suseda – treba da objasnite narodima oko vas da samo zajedno imaju budućnost. To je evropska Nemačka. Zapravo je Savezna Republika – dakle zapadni deo – prepoznala istorijsku odgovornost odmah nakon užasa Drugog svetskog rata i nacističke vladavine, te delala u skladu sa tim. Ranom odlukom za zapadne integracije, Zapadna Nemačka definisala je zajednicu zapadnih demokratija kao mesto kojem su težili svi Nemci. Tako je podeljena i poražena zemlja preuzela obavezu da otvori put razumevanju Zapada i Istoka.

Nemačka istočna politika otvorila je šansu za novi početak Zapada i Istoka. To je mogao i morao da bude zadatak svih država sa obe strane. Forum je bio oličen u Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju koja je na konferenciji u Helsinkiju 1975. predstavila politički master-plan za prostor od Vankuvera do Vladivostoka. Pomislite samo: od severnoameričkih demokratija, pa sve do Sovjetskog Saveza sa svojim azijskim delom! Rezultat je bilo prevazilaženje podela, ne samo u Nemačkoj, nego i u Evropi. Ali da li je zaista bilo tako? To se s pravom može pitati kada se danas pogleda politički krajolik. Izgleda kao da neki uopšte ne žele prevazilaženje podela, već samo pomeranje linije razgraničavanja dalje na istok. To bi bio istorijski nesporazum! Uzgred, to bi bilo kršenje osnovne filozofije povelje iz Pariza od 21. novembra 1990: tada su se učesnice Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju izjasnile za novi predlog o saradnji u njihovom prostoru.

Nemačka je još kao podeljena zemlja dala impuls za proces evropskog ujedinjenja. Jednako se tako ujedinjena Nemačka mora osećati pozvanom da da nove impulse ujedinjenju Evrope. Najpre u dva pravca. Prvo, proces ujedinjenja mora biti nastavljen jasno i odlučno. Ne postavlja se pitanje da li treba imati manje ili više Evrope. Pitanje zapravo glasi: da li će se Evropa dalje graditi ili se vraćamo u stare rovove? To nas dovodi do druge stvari: podela Evrope ne sme se dešavati kada je jasno da je jedinstvo donelo toliko dobrog.

Koja je Nemačka uloga u tome? Ona ne bi trebalo da bude gonič, ali bi trebalo da bude motor, izvor ideja, da uvek iznova podseća na Klodelovo upozorenje iz 1945. U nastajanju novog svetskog poretka Evropa treba da bude laboratorija jedinstva koja će u svim njenim delovima biti percipirana kao pravedna. Ukratko, nova Nemačka u novoj Evropi ne treba da demonstrira moć, već da preuzme još više odgovornosti. Odgovornosti za svet ravnopravnosti, a ne dominacije; za svet u kojem će svakome biti jasno da na duge staze nijednom narodu ne može biti dobro ako je drugima loše. To je rezultat globalne prožetosti koja narode sveta povezuje u nešto više od zajednice naroda: to je zajednica sudbine, zajednica opstanka.

*Hans-Ditrih Genšer, 1927, je bivši aktivni političar nemačkih Liberala koji je od 1974. do 1992. bio ministar spoljnih poslova i vicekancelar Savezne Republike Nemačke i sarađivao u vladama tri kancelara: Branta, Šmita i Kola. Sredinom septembra objavio je knjigu „Moje viđenje stvari“ (Meine Sicht der Dinge).