1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Od stranih plaćenika do uvoznika novca

Hrvati su pre deset godina smatrali da su organizacije civilnog društva tek strani plaćenici koji „rovare protiv države“, ali danas misle drugačije. Ove organizacije su uzorni korisnici fondova EU i stabilni poslodavci.

Euroscheine Cognac und Zigarre Fotolia/ Stefan Balk #29899198

Symbolbild Euro

Hrvatska je u međuvremenu prešla dalek put, na samim je vratima Evropske unije, a nevladine organizacije su građani prepoznali kao nezamenjiv deo razvoja društva. Paradoksalno, tek im se sada s pravom može nalepiti etiketa „stranih plaćenika“, budući da se u ostvarivanju svojih ciljeva najvećim delom oslanjaju na inozemne fondove. Tako su i amortizovale posledice ekonomske krize pa sada već 1 od 58 građana Hrvatske radi u nekoj od ovakvih kancelarija.

Doprinose demokratiji, ali ne konkretno

Aida Bagic

Aida Bagić

Organizacija TACSO (Tehnička pomoć organizacijama civilnoga društva) je na reprezentativnom uzorku od 1.000 ispitanika sprovela istraživanje „Vidljivost i javna percepcija organizacija u Hrvatskoj 2012“, čije je rezultate poredila sa sličnim istraživanjem sprovedenim pre pet godina. Savetnica TACSO Aida Bagić tako za DW potvrđuje da su građani danas mnogo bolje informisani, te da rezultati demantuju utisak koji se može steći praćenjem internet rasprava, a prema kojem udruženja sprovode „sumnjive aktivnosti finansirane iz stranih izvora“. Kaže, to je tek trag devedesetih godina kada su u delu javnosti sva udruženja kritična prema radu vlasti smatrane stranim plaćenicima. Za organizacije je čulo čak 80 odsto građana, a 60 odsto smatra da znaju šta je nevladin sektor.

Građani danas misle da ove kancelarije podižu svest o njihovim pravima, pospešuju demokratske procese i razvoj civilnog društva te da doprinose poboljšanju kvaliteta života, ali malo ih smatra da rešavaju konkretne životne probleme. Veći deo građana ipak misli da organizacije ne promovišu efikasno participativnu demokraciju te da ne doprinose oblikovanju politika koje utiču na svakodnevni život. „To je zabrinjavajuće, jer je to upravo misija nekih udruženja i fondacija. Ipak, porastao je broj onih koji kažu da su osetili konkretne posledice rada organizacija. Udeo tih ispitanika se kroz 5 godina popeo s 2 na 10 odsto", priča naša sagovornica.

Stroga kontrola potrošnje javnog novca

Sasa Segrt

Saša Šegrt

Za hrvatski ogranak Transparency Internationala (TI) je 2011. godina bila posebno dobra. Prema rečima izvršne direktorice Saše Šegrt, organizacija je iz javnih izvora dobila tek nešto više od 200.000 kuna; od toga 157.000 od Nacionalne fondacije za razvoj civilnog društva (NZRCD). Zanimljivo, TI je u tom periodu u državni budžet uplatio 300.000 kuna poreza i doprinosa, i to zahvaljujući novcu koji je uvezao.

Naime, iz pretpristupnih fondova EU, TI je putem konkursa dobio više od milion kuna, od nemačkog Ministarstva spoljnih poslova je dobijeno 300.000 kuna, a u finansiranju rada hrvatskog ogranka globalne organizacije koja se bavi borbom protiv korupcije je učestvovalo i norveško Ministarstvo spoljnih poslova.

Deo tih sredstava se troši i u ovoj godini, ali uz kontrolu donatora koji strogo kažnjavaju bilo kakvu nenamensku potrošnju. Sama organizacija podleže zakonima i državnim proverama, ali i sprovodi nezavisnu reviziju, a sve finansijske izveštaje objavljuju na svojim internet-stranicama. NZRCD takođe vodi brigu o javnom novcu koji raspoređuje pa tako nekoliko puta godišnje od primalaca donacija zahteva pismene izveštaje, ali i barem jednom godišnje stručnjaci Fondacije odlaze u organizacije kako bi proverili knjige kao i sprovođenje programa.

Nekada je bilo kao danas u Rusiji

Šegrt napominje da su nevladine organizacije vrlo različite te da se osnivaju iz različitih pobuda. Javna slika se stvara na osnovu rada tridesetak organizacija koje čine „najbolje od najboljeg“ civilnog društva. „Mislim da je opšta percepcija pozitivna za razliku od pre dvadesetak godina kada su nas smatrali stranim plaćenicima, što je sada slučaj u Rusiji. Mi smo, na svu sreću, odmakli od toga“, misli izvršna Šegrtova. Kaže, sve je manje donatora kojima je Hrvatska zanimljiva pa udruženja ulaze u regionalne projekte kroz koje u paketu ulaze u konkurse.

No organizacije bi mogle uvesti i više novca, kada bi država za njihov rad izdvojila više sredstava, misli Željana Buntić-Pejaković, predsednica organizacije „Cenzura plus“. „Naime, evropski konkursi koji su finansijski izdašni ipak uključuju zahtev za minimalnim sufinansiranjem projekata sredstvima iz neevropskih izvora. Zahtevi za sufinansiranjem se na različitim konkursima kreću obično u rasponu od 10 do 20 posto ukupnog budžeta projekta. Slikovito; za svakih 8 do 9 evropskih kuna moramo uložiti 1 do 2 kune iz drugih izvora“, kaže naša sagovornica.

I dok misli da građani visoko vrednuju zalaganje organizacija civilnoga društva, za političare kaže da ne prepoznaju njihov doprinos ispunjavanju političkih kriterijuma za članstvo Hrvatske u EU. U protivnom bi, zaključuje, uložili napor u definisanju statusa organizacija koje deluju u cilju opšteg dobra. Sada se, kaže, iz iste mase javnog novca finansiraju i, recimo, profesionalni sportski klubovi, pa kada građani čuju ukupnu visoku brojku, nemaju realnu sliku ko je zapravo dobio koliko javnog novca.

Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb
Odg. urednik: Nemanja Rujević