1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

„Od Srbije neću ni jednu šljivu“

Nemačka štampa ne prestaje da objavljuje tekstove posvećene Prvom svetskom ratu. U opširnom članku „Zidojče cajtunga“ ponovo je reč o pismu Oskara Poćoreka, Sarajevskom atentatu i ulozi Srbije…

Performans na otvaranju Kustendorfa: 'Ubistvo tiranina Franca Ferdinanda'

Performans na otvaranju Kustendorfa: 'Ubistvo tiranina Franca Ferdinanda'

„Miroslav Perišić, direktor Nacionalnog arhiva u Srbiji, imao je osećaj kao da je naišao na zlatnu žicu: pronašao je kopiju pisma Oskara Poćoreka koji je pre sto godina bio guverner Bosne i Hercegovine koja je tada bila pod Austrougarskom. On je to pismo 28. maja 1913. uputio ministru finansija Leonu Bilinskom u Beč. Poćorek je napisao da se u potpunosti slaže sa ministrom nadležnim za upravu Bosne i Hercegovine: glavni zadatak Austrougarske je da se, „u roku od nekoliko godina sistematski priprema za neizbežan […] veliki rat“.

„Zajedno sa (rediteljem) Emirom Kusturicom, direktor arhiva je 5. januara predstavio odlomke pisma u srpskom prevodu. Perišić i Kusturica smatraju da pismo dokazuje da je Austrougarska planirala rat – godinu dana pre izbijanja Prvog svetskog rata, 28. juna 1914“, piše Zidojče cajtung: „Dakle, Beč je kriv za rat, a ne Srbija, koja je u Sarajevo poslala 19-godišnjeg Gavrila Principa i druge ubice. Princip je 28. juna 1914. pucao na prestolonaslednika Franca Ferdinanda i ubio njega i njegovu suprugu Sofiju - i tako stvorio razlog za rat“, piše nemački list.

Ko iskrivljuje istoriju?

Franc Ferdinand i Sofija u Sarajevu, nekoliko trenutaka pre atentata

Franc Ferdinand i Sofija u Sarajevu 1914, nekoliko trenutaka pre atentata

„Perišić i Kusturica uspeli su u svojoj nameri – barem u Srbiji. 'Mi nismo krivi za rat', samo je jedan od naslova beogradskih novina. Srpska državna televizija emitovala je emisiju – „Veliki rat je bio planiran pre atentata u Sarajevu“, o navodnoj istorijskoj senzaciji. U stvari, arhivar Perišić i Kusturica, koji je sve češće u nacionalističkim vodama, veoma iskrivljuju istoriju“, piše Zidojče cajtung: „Umesto nemačkog originala, Perišić je predstavio samo srpski prevod – i izostavio jedan važan deo. Naime, uprkos svom opštem pesimizmu zbog neminovnog rata, guverner Poćorek je u pismu predložio da se Srbija, kao potencijalni protivnik u ratu, 'učini bezopasnom tako što bi monarhija sa njom sklopila najmanje jedan trgovinski, carinski i vojni sporazum'. Činjenica je da su Beč i Beograd još u rano leto 1914. pregovarali o podeli jedne važne pruge.“

„Pored toga, navodno senzacionalno pismo samo potvrđuje ono što je odavno poznato, naime, da je u Austrougarskoj – baš kao i u Nemačkoj, Francuskoj, Rusiji i Srbiji – bilo predstavnika elite koji su bili ubeđeni u neophodnost ili neminovnost rata“, piše autor članka u Zidojče cajtungu.

Šta se srpskoj javnosti ne govori?

„U Beču, šef generalštaba Franc Konrad fon Hocendorf, godinama je bezuspešno 'tražio' rat – sve do atentata. Car Franc Jozef, kao i prestolonaslednik Franc Ferdinand, više puta su ga 'smirivali'. Nadvojvoda Franc Ferdinand je ratobornom Konradu, preko svog ađutanta, 1913. poručio da, 'ni u kom slučaju ne želi rat protiv Rusije' i da mu 'ne pada na pamet da od Srbije poželi ni jedno stablo šljive, ni jednu ovcu'.“

„Srpskoj javnosti se takvi detalji ne prenose“, piše nemački list. „Tamošnji istoričari, mediji i političari, sve do predsednika, već mesecima govore o uzrocima Prvog svetskog rata kao o 'brutalnom prekrajanju istorije' o 'kampanji Zapada' ili 'satanizaciji Srbije'. Sve se još više zahuktalo kada je Kristofer Klark objavio knjigu 'Mesečari' i time ponovo podstakao debatu o tamnoj strani srpske istorije. U svojoj knjizi Klark piše da nisu samo Nemci i Austrijanci bili spremni za rat, već da su i Francuzi i Rusi itekako bili spremni za rat za postizanje svojih spoljnopolitičkih ciljeva. Klark opisuje i agresivnu ideologiju mlade Kraljevine Srbije, koja je htela proširenje – Veliku Srbiju, čak i tamo gde su Srbi bili manjina: na Kosovu, u Albaniji i Bosni i Hercegovini, delovima Makedonije, Grčke, Rumunije ili Hrvatske.“

Velika Srbija

„U balkanskim ratovima 1912/13, Srbija je sebi agresivnim ratom obezbedila – kao i tada takođe mlade, susedne zemlje Bugarska, Rumunija i Grčka – lep deo bolesnog Osmanlijskog carstva. Beograd je pokušao da proguta i Albaniju. Srpska vojska i paravojne jedinice, ubijali su i poterivali nesrbe – 20.000 Albanaca izgubilo je živote. Ideologija agresivne ekspanzije neminovno je značila sukob sa takođe ekspandirajućom Austrougarskom.“

Emir Kusturica u Drvengradu

Emir Kusturica u Drvengradu

„Srpski nacionalisti i delovi uticajne Srpske pravoslavne crkve, do danas se nisu odrekli mentalne mape Velike Srbije, piše Zidojče cajtung u svom članku: „Jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji bio je Dragutin Dimitrijević Apis, šef moćne tajne organizacije 'Ujedinjenje ili smrt', poznate i kao 'Crna ruka' i šef vojne obaveštajne službe“. Govori se ulozi Nikole Pašića, koji je „najverovatnije do detalja bio upoznat sa planovima za atentat na prestolonaslednika.“

Članak se završava rečima da „režiser Emir Kusturica želi da se bori i da svetu, filmom o Principu, pokaže kako je zaista došlo do rata. Festival Kustendorf otvoren je performansom 'Ubistvo tiranina Franca Ferdinanda', uz pratnju valcera, muzike iz sedamdesetih i veselog vatrometa“, piše Zidojče cajtung.

Pripremila: Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković