Od nemačke penzije ne profitiraju svi isto

U Nemačkoj raditi, a u domovini uživati u penzionerskom životu - mnogi strani radnici sanjaju o ovom modelu. Mnogi su već uspeli da ga sprovedu u delo, a njihov broj se i povećava. U godini 2011. oko 4,2 miliona stranaca uplaćivalo je u nemačka penzijska osiguranja. To je prema statistikama gotovo 230.000 osoba više nego u 2010. Nemačko penzijsko osiguranje sada polazi od toga da će se ova brojka tokom 2013. još više povećati. Razlozi su zapravo vrlo jednostavni. S jedne strane, od 2011. godine nemačko tržište je otvoreno za građane osam zemalja članica EU, a od 2014. godine njima će se pridružiti još dve zemlje: Rumunija i Bugarska. S druge strane, tome je pridonela i ekonomska kriza zbog koje su mnogi radnici sa juga Evrope otišli u Nemačku na rad. Prema zvaničnim podacima, 2012. godine je u Nemačku stiglo oko milion novih radnika, što je u poređenju s 2011. godinom povećanje za 13 odsto. Među njima je posebno veliki broj ljudi iz Španije.

Ko ima pravo na penziju?

Svako ko radi za neko nemačko preduzeće, po pravilu je dužan da uplaćuje doprinos za socijalna osiguranja. 18,9 odsto odlazi na penzijsko osiguranje a oko 2,05 odsto na osiguranja za negu. Polovinu ovih iznosa plaća poslodavac, ostatak sam zaposleni.

Tokom godina, ovaj na prvi pogled mali iznos, može da se pretvori u pozamašnu brojku. No, uprkos tome, od uplaćivanja doprinosa za ova osiguranja ne profitiraju na kraju svi stranci jednako. „Najvažnija je razlika u tome, da li je reč o radniku koji dolazi iz jedne zemlje članice EU ili ne“, kaže Rajnhold Šnabel sa Univerziteta u Duizburgu. On dodaje kako unutar EU sve zemlje i njihovi državljani moraju da imaju ista prava i da budu tretirani na isti način. To znači da jedan radnik iz Portugala ili Grčke ima jednaka prava kao i radnik iz Nemačke. Svaki građanih EU ima dakle pravo na penziju iz Nemačke, naravno ukoliko je uplaćivao u ovdašnje penzijsko osiguranje.

No, i ovde postoje izuzeci, u zavisnosti od toga koliko dugo je neko radio u Nemačkoj. Naime, ukoliko je reč o periodu kraćem od pet godina, osoba nema obavezno pravo na penziju. No, uplaćen novac ipak nije izgubljen. Radnik u tom slučaju penziji koju će dobijati u domovini može da dodati i iznos penzije iz Nemačke. Druga je mogućnost – isplata celokupnog iznosa odjednom. To je moguće u trenutku odlaska u penziju, no zamka je u tome što će tako dobiti isplaćen samo onaj deo koji je sam uplaćivao, a ne i deo koji je tokom godina za njega uplaćivao njegov nemački poslodavac. Ukoliko se ipak odluči za penziju, tada će dobijati oba dela.

Ovim pravilima su zapravo najviše pogođeni radnici koji ne dolaze iz EU. S nekim zemljama, kao što je na primer Turska, Nemačka je sklopila bilateralni sporazum o penzijama. Prema njemu se građanima ove zemlje zbrajaju obe penzije, odnosno, oni imaju pravo na dobijanje penzije kako u Turskoj tako i u Nemačkoj. Što se drugih zemalja tiče, ovde obično situacija zavisi od slučaja do slučaja. Neki će na kraju dobiti svoju nemačku penziju, neki ne. „To je vrlo složen proces. Postoji puno pravila i posebnih uredbi. Stvar je u tome da se mora voditi računa o različitim pravnim sistemima“ kaže Šnabel.

A što je sa osiguranjem za negu?

Uplaćivanje doprinosa za osigiranje za negu je u Nemačkoj takođe obavezno. No, ovde će tek samo poneki stranac imati pravo na njegovu isplatu. Tačnije, pravo će imati samo oni u čijim zemljama takođe postoji ova vrsta osiguranja. Neke EU zemlje, kao recimo Holandija, ovo osiguranje uopšte ne poznaje. Znači nakon odlaska u penziju i povratka u domovinu, većina radnika će izgubiti iznos koji su u Nemačkoj godinama uplaćivali. U ovom slučaju Nemačka ni sa jednom zemljom nije sklopila bilateralne sporazume.

Autorke: Štefani Hepner / Željka Telišman

Odg. urednica: Ivana Ivanović