Objektiv, golotinja, tabu

Fondacija Helmut Njuton u Berlinu od 3. juna prikazuje izložbe trojice fotografa pod nazivima „Undressed" („Razodeveni“), „Unseen“ („Neviđeni“) i „Pool Party“ („Žurka na bazenu“). U pitanju su radovi fotografa Marija Testina, Helmuta Njutona i Žana Pigocija koji su omaž ljudskom telu, sa svim njegovim oblinama i u svim dimenzijama. Njuton prikazuje perfektna tela modela i zvezda, Testino koristi uvećanje koje od ljudi prikazanih na slikama pravi bezmalo polubogove, dok je Pigoci kao paparaco slikao tela onakva kava su – na žurkama uz bazen.

Razgovarali smo sa kuratorom izložbi Matijasom Harderom o radovima trojice pionira fotografija akta kao i odnosu javnosti prema golotinji.

DW: Okruženi smo sa 150 golih ili polugolih tela. Ovakve fotografije bi u poslednje vreme bile cenzurisane na mnogim mestima, recimo na društvenim mrežama. Kako to vidite?

Matijas Harder: To je smešno. Oduševljen sam što sam dobio priliku da radim ove tri izložbe, posebno jer su Njuton i Testino imali znatan uticaj na savremenu prihvaćenost golotinje i sa time povezane socijalno-kulturne promene u poslednjih pedeset godina. Njuton je ranih sedamdesetih počeo da krijumčari golotinju u svoje slike. Njegov rad je provocirao, ispitivao granice – i jednovremeno bio suptilan i vešt. Fotografisao je za magazin Vog gde je modele prikazivao odevene i gole, u jednoj istoj pozi. Često se igrao i sa ulogama polova. Na izložbi prikazujemo fotografiju gole žene koja stoji pored druge žene odenute u smoking marke Iv Sen Loren. Kakva revolucija! Mario Testino radi slično – njegove slike vrcaju od delikatne opsesije i sladostrasnog senzibiliteta.

Radovi su nastajali tokom nekoliko decenija. Kako se tokom tog perioda menjalo shvatanje golotinje?

Recimo u antičkoj Grčkoj je golotinja bila nešto potpuno normalno. Neke atlete su gole trenirale za Olimpijske igre. Sa širenjem hrišćanstva golotinja je postala tabu u Evropi. Ali u umetnosti je uvek imala svoje mesto, čak i tokom najoštrijih represija – Eva, Lukrecija pa čak i Marija mogle su se i mogu se širom sveta videti kako doje golih grudi. Golotinja je oduvek igrala odlučujuću ulogu u umetnosti. Šezdesetih godina prošlog veka smo sa hipi-pokretom i feminističkom revolucijom doživeli oslobađanje ženskog tela. Tada je u Sen Tropeu bilo pomodno ležati polugo na plaži. Helmut Njuton je sve to dokumentovao. Tada je fotografija bila bliža realnosti od umetnosti, ali on je uspevao da nekako poveže ta dva sveta. Igrao se sa duhom vremena, ali je istovremeno stvarao sopstvene inscenacije. Naravno, on nije bio jedini, ali njegovi radovi su se probili do modnih magazina – a ono što prodre u svet mode preslikava se kasnije na društvo.

Na fotografijama se jasno vidi kako se kroz decenije menjao ideal lepote. Zašto dolazi do tih promena?

Da znam da Vam odgovorim, odavno bih bio bogat i slavan. Mislim da se radi o mešavini društvenih tendencija i ideja pionira fotografije i mode koji eksperimentišu. Kada magazini postanu dovoljno hrabri da pokažu nova gledišta, onda dolazi do promene.

Ovde fotografije golih muškaraca i žena stoje ravnopravno jedne pored drugih. Da li posetioci uopšte obraćaju mnogo pažnje na razlike polova?

Delim stav da je muška golotinja poslednji tabu – ona još nije do kraja društveno prihvaćena. Njuton, Testino i Pigoci tretiraju žene i muškarce jednako. Za njihov rad pol nije bio od značaja. Drugačije, međutim, reaguju posmatrači koji različito gledaju na muško i žensko telo mada tu naravno ulogu imaju i seksualne preferencije. Ali mislim da je to pogrešan pristup.

Živimo u svetu prepunom slika, svako ima kameru na telefonu. Da li izložbe fotografija postaju izlišne?

S jedne strane mi se dopada što su ljudi tako ludi za fotografijama. Sa druge strane, čini mi se da je razvoj brzopotezan i površan. Slike sa Instagrama ili Snepčeta imaju kratak rok trajanja i načinjene su kako bi propale. Posetioci naših izložbi se međutim ne interesuju za kojekakve slike kojekakvog obroka – oni dolaze da uživaju u remekdelima, da ih pogledaju polako i u miru. Izložbe fotografija mogu da otkriju nove perspektive i možda čak pomognu da se svet osmotri drugim očima. Znam da zastupam veoma staromodan pogled na stvar. Ali radujem se da smo sa ovakvim pristupom do sada imali uspeha.