Obdanište – školica ili igraonica?

U drvenom brodiću koji stoji usred peščanika sede tri devojčice i neumorno peku kolače. Na drugom kraju vrta jurcaju malo veća deca. Jedan dečak se vozika triciklom po asfaltiranoj stazi. Ovog sunčanog ponedeljka deca vrtića „KampusKinder“ mogu da se igraju napolju do mile volje.

„Ponedeljkom je deci potrebno kretanje jer mnoga od njih tokom vikenda sede pred televizorom“, priča Magdalena Keher, zamenica direktorke tog hamburškog obdaništa dok sedi na drvenoj klupi na ivici vrta. „Tu nemaju šta da traže nikakve prirodne nauke“, dodaje aludirajući na zahteve mnogih roditelja, ali i političara, da bi već u vrtićima decu trebalo podučavati školskim sadržajima.

Zabrinutost zbog kvaliteta vaspitanja

Kada se u Nemačkoj govori o staranju za decu, uvek se misli i na njihovo obrazovanje. Šta bi deca trebalo da nauče još u najranijem uzrastu, šta im je potrebno za uspešan start u životu? Rasprava na tu temu se u Nemačkoj trenutno vodi vrlo žučno, jer od leta sva deca ispod tri godine po zakonu imaju pravo na mesto u jaslicama. Stvarnost, međutim, izgleda drugačije: u jaslicama nedostaje još 220.000 mesta kao i 42.000 vaspitačica i vaspitača.

„Bojim se da će zbog toga u prvo vreme da se snizi kvalitet“, kaže Dagmar Bergs-Vinkels sa Visoke škole za primenjene nauke. A koliko je važna kvalitetno vaspitanje za decu u predškolskom uzrastu pokazuje, prema njenom mišljenju, studija IGLU, koja je pandan PISA-studiji za osnovne škole. Ona pokazuje da se deca koja su pre škole, godinu ili dve bila u vrtiću, mnogo bolje snalaze u komunikaciji od dece koja nisu išla u obdanište. To međutim ne znači, naglašava Bergs-Vinkels, da bi u vrtiću trebalo da budu uvedeni rasporedi časova kao u školi.

Vaspitači(ce) – posmatrači iz pozadine

„Obrazovanje ovde ne znači da bi deca u vrtićima trebalo već da uče pojedine predmete“, mišljenja je i Rajngard Knauer, profesorka dečije pedagogije na Višoj školi u Kilu. Zadatak vrtića je, objašnjava ona, da prati decu u otkrivanju sveta i podstiče ih u sticanju znanja i iskustava. „Stručno osoblje se pritom povlači u drugi plan i posmatra decu“, kaže Knauer. I upravo to je suština okvirnog vaspitnog plana za sve vrtiće u Nemačkoj koji je napravljen 2004. godine.

Od tada sve više vrtića pokušava da ispuni taj zadatak. Vaspitačice i vaspitači idu na kurseve na kojima uče kako da posmatraju decu, kako da beleže njihova interesovanja – to na kojima su područjima naročito jaki, i kako da stvore okruženje u kojem će deca moći slobodno da se razvijaju i formiraju. „Na pravom smo putu“, tvrdi Mihaela Hopf, šefica radne grupe „Pedagoški koncepti za rano detinjstvo“ na Nemačkom institutu za mlade u Minhenu. Dečiji vrtići, ukazuje ona, nisu ni opremljeni za drugačije koncepte. Ako bi oni morali da budu pretvoreni u „školice“, vaspitačice i vaspitači bi za to morali da se pripreme, što iziskuje dodatno vreme.

U evropskom komšiluku više „školice“, a manje „igraonice“

I dok se u Nemačkoj pedagoški koncepti za predškolsku decu baziraju na samostalnom učenju, francuski vrtići i dalje insistiraju na formalnim obrazovnim konceptima. U Ecole Maternelle, tamošnjim ustanovama za predškolsku decu, prostorije i vizuelno liče na školske učionice. „Tamo se ne stvara okruženje za učenje, već se odrađuju zadati zadaci“, ukazuje Hopf. Prednost takvog koncepta je svakako to što je prelaz iz obdaništa u školu mnogo lakši. „Ali bilo bi bolje kad bi se škole prilagodile vrtićima, a ne obrnuto“, smatra Hopf.

I u Engleskoj je Early Years Foundation Stage, kako se tamo zove vrtić za decu od dve do pet godina, bio vrlo sličan školi. Ali od 2008. godine izrađen je novi koncept koji se više bazira na potrebama dece i u kojem je u prvom planu igra, objašnjava Hopf. Tako nešto je recimo u Aziji, nezamislivo. Tamo je fokus pre svega na sticanju i treniranju znanja.

Najvažniji posao – igra

Iako su u Nemačkoj stručnjaci složni u stavu da deca u vrtićima ne bi trebalo da uče kao u školama, praksa često izgleda drugačije. „U javnim raspravama se obrazovanje uglavnom povezuje sa pripremom za školu“, konstatuje Knauer sa fakulteta u Kilu. Pritom se veruje u pravilo: što ranije to bolje. Ali zabluda je verovati da se određeni procesi učenja mogu pomeriti na raniji uzrast, upozorava šef Odseka za psihičko zdravlje dece i mladih pri univerzitetskoj klinici u Erlangenu Ralf Davirs. „Dugoročno pamćenje razvija se tek od šeste godine“, objašnjava on. Deca se najbolje mogu pripremiti za kasniji život tako što će im se produžiti detinjstvo naglašava Davirs i zaključuje: „Najvažniji posao dece između tri i šest godina je – igra!“

Autorke: Žanin Albreht / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković