1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

O smrti se (ne) priča

U nemačkim bioskopima stigao je film „Zaustavljen na putu“, Andreasa Drezena poznatog po tome što u svojim filmovima ne beži od tabu tema. Drezen ovoga puta tematizuje „poslednji veliki posao“ – smrt!

default

Film sa Kanskog festivala

Kritika u Nemačkoj veoma pohvalno govori o filmu koji se bavi umiranjem, dakle temom od koje glavu okreću ne samo ljudi iz naše okoline nego i filmski umetnici. Za Andreasa Drezena kažu da je majstor svakodnevice i da bira priče koje jako teško dobro ispričati. Još teže ih je prikazati na filmskom platnu. U poslednjem filmu "Oblak 9" usudio se da nam pokaže kako to izgleda kada dvoje starih ljudi 60-70 godina odluče da ne beže od „penjanja na sedmo nebo“.

U vreme vladavine „večnog ostajanja u mladosti“, zategnutih lica i tela, kada se pozne godine i priznavanje starosti smatraju gotovo sramotnim, a starost i nemoć se ne pominju ni u svakodnevnim razgovorima, a kamoli na filmskom platnu, ovaj reditelj se nije libio da veoma realistično prikaže seks dvoje starih sa sve staračkim pegama, u prvom planu. Naravno da film ne govori samo o seksu, u prvom planu je staračka nemoć, ali i pravo na ostvarivanje snova.

Flash-Galerie Internationales Filmfestival Mannheim-Heidelberg Andreas Dresen

U polu dokumentarnom filmu, (kakvi su gotovo svi filmovi Andreasa Drezena) „Zaustavljen na putu“, pratimo sudbinu četrdesetogodišnjeg Franka koji ima tumor na mozgu – i ne može da se operiše. Frank Lange ima ženu Simone, osmogodišnjeg sina Miku, i ćerku Lili u pubertetskim godinama, koji žele da sa njim provedu vreme koje mu je ostalo.

„U krugu mojih prijatelja sve je više smrtnih slučajeva. Sve smo stariji i polako primećujemo da je ta tema sve prisutnija“, kaže Drezen.

Smrt kao geto svakodnevice

Tema umiranja, opet jedna od onih tema koje rado ostavljamo u getou svakodnevice, gde se patnja i jauk bolesnih ne čuje. Drezen u filmu temeljito prati umiranje jednog čoveka koji je osuđen na svojevrsni geto, zaključan u kući, u krevetu i na kraju u svom vlastitom telu.

Auszeichnugn für Andreas Dresen in Cannes

U filmovima se umire mnogo i umire se stalno, ali reditelji se retko bave umiranjem, bolovima i patnjom. Umiranje na filmu je uvek prilika za dramaturški obrt, za poslednje veliko putovanje, veliku ljubav. Scenarista ovog filma je umiranje, međutim nazvao „poslednjim velikim poslom.“

Filmski dijalozi su improvizovani na samom snimanju. Reditelj smatra da to pridonosi životnosti filma: “Glumci i inače uvek pokušavaju da ožive scenario tako što tekst prilagođavaju sebi.”

Sve uloge, osim glavnih, igraju lekari i medicinsko osoblje koji se stalno suočavaju sa smrću i umiranjem. Ipak, reditelj je teško pronašao lekara koji je pristao da u prvim minutima filma Franku i njegovoj ženi tako verodostojno saopšti smrtnu presudu. Lekar je distanciran, strogo profesionalan, iako se vidi da mu je neugodno. U trenutku kada na njegovom stolu zazvoni telefon i on promeni temu, zaista pomislite da se i protiv svoje volje nalazite u nekoj bolnici.

Od ljutnje do nepravedne sudbine

Glumci dočaravaju celu paletu emocija, od ljutnje zbog nepravedne sudbine, straha od neizbežnog, tuge zbog neostvarenih želja, do prihvatanja prerane smrti.
Milan Pešel maestralno igra ulogu na smrt bolesnog čoveka koji gubi kontrolu nad telom i umom. Uprkos trenucima očaja Drezen čuva dostojanstvo bolesnog čoveka, njega ne sažaljevaju nego pate sa njim.
 

Emir Kusturica Andreas Dresen und Kim Ki-Duk beim 64. Filmfestival in Cannes

Reditelj veoma spretno prekida trenutke kada patnja na platnu postaje nepodnošljiva i gledaocima pruža trenutke predaha pre nego što ih ponovo katapultira u surovu realnost. "Mislim da trenuci predaha veoma pomažu u prihvatanju filma.”

U slikanju umiranja ne beži ni od groteske, ni od humora. Članovi porodice kao prvu pomoć obolelom ocu koji polako gubi memoriju, lepe ceduljice sa imenima predmeta  po kući, a na svoja čela lepe cedulje sa svojim imenima.  

Sa neverovatnim emotivnim intenzitetom Andreas Drezen suočava gledaoce sa ljudskom konačnošću. "Nije uvek bilo lako izdržati na snimanju. Bilo je trenutaka kada sam hteo da odustanem. Ipak, koliko god banalno zvučalo, kada prođete kroz ovakve trenutke, na život gledate drugačijim očima," kaže reditelj.

Retka su društva čija kultura i tradicija olakšava suočavanje sa smrću. Nemačko društvo, koje je sve starije, nije u stanju da se suoči sa problemom smrti. Mada ništa nije svakodnevnije od smrti i umiranja, ipak nismo u stanju da to prihvatimo.  

U svakom slučaju film “Zaustavljen na putu” pomaže da svako od nas shvati šta znači spoznaja da će neko voljen iz naše blizine uskoro nestati. Kako se čovek nosi sa neizlečivom bolešću, kako to saopštava deci. Film prikazuje kako život polako iskače iz svakodnevne kolotečine i uz pomoć lekara pronalazi novi ritam. Ovo jeste film o umiranju jednog čoveka, ali nije film o smrti.

Autor: Željka Bašić-Savić
Odg. urednik: Jakov Leon