O homoseksualnosti se u nemačkim školama - ćuti

„Stalno mi dobacuju uvrede“, priča Aleksander Loc. On predaje biologiju i hemiju u jednoj gimnaziji u Frankfurtu. Otkad se u školi otvoreno izjasnio kao homoseksualac, doživeo je veliki broj neprijatnih situacija. On je učenicama i učenicima rekao o svojim seksualnim sklonostima jer ga je ljutilo što pojam „homoseksualac“ đaci često koriste u uvredljivom kontekstu – kažu na primer: „To su sve sami pederi“. Ta reč je kod mladih često sinonim za nešto loše ili iritantno. Loc je učenicima objasnio da mu se ta rečenica nije svidela, jer se i sam oseća pogođenim.

On nije jedini. U mnogim školama u Nemačkoj nastavnici u školama prvo dobro razmisle pre nego što javno kažu da su homoseksualci ili lezbejke. Procenjuje se da 90 odsto nastavnika privatno to javno priznaje, ali samo deset procenata njih to uradi i u školi. Neki ne žele da u školi otkrivaju ništa o svojoj privatnosti, a mnogi strahuju kako će na to reagovati njihovi đaci.

Ni mnoge kolege ne smatraju da je priznati istinu dobra ideja. „Da nisi to javno rekao, sad ne bi imao te probleme“, govore kolege Aleksanderu Locu. U nemačkim školama o homoseksualnosti se radije ćuti nego da se o tome otvoreno razgovara – kako među učenicima, tako i među nastavnicima.

Demonstracije za toleranciju

Homoseksualci se za ravnopravnost u školama bore već decenijama. „Još je 1974. otpušten jedan kolega homoseksualac, zbog toga što je otvoreno priznao svoje seksualne sklonosti“, priča penzionisani nastavnik iz Berlina Detlef Mike. On je tada, zajedno sa roditeljima i učenicima, demonstrirao za omiljenog kolegu i na kraju su uspeli da se izbore da bude vraćen na posao. U Nemačkoj je do 1969. nastavnicima bilo zakonom zabranjeno da javno govore o svojoj seksualnoj orijentaciji.

Zakonski su se stvari u međuvremenu promenile, a i generalno je odnos mnogih ljudi prema homoseksualnosti postao drugačiji. Ipak, čak i u gradovima kao što je Keln koji je poznat kao svojevrsno uporište homoseksualaca, tolerancija je često na samoj granici. Nije drugačije ni u ostatku Evrope.

U Holandiji, jednoj od najliberalnijih zemalja sveta kada je reč o zakonskoj regulativi koja se odnosi na ravnopravnost homoseksualaca, samo pet odsto učenika ne bi imalo ništa protiv homoseksualnih nastavnika ili kolega u razredu – to su pokazali rezultati nedavnog istraživanja. „Upravo u školi za mnoge počinje život u strahu. Postanu nevidljivi, to im je strategija za preživljavanje“, izjavila je komesarka Vivijen Reding.

Protiv te nevidljivosti brani se i Bjern Kifer. Taj nastavnik iz Bergiš Gladbaha kraj Kelna izborio se za to da njegova škola postane „škola različitosti“. Program pod tim imenom postoji već nekoliko godina, a podržava ga i pokrajinsko ministarstvo. Tako se u školi na časovima politike priča i o homoseksualnosti.

Heteroseksualnost kao norma

Berlin je otišao još dalje. Tamo je predviđeno da u svakoj školi bude zaposlen specijalista za „seksualnu različitost“. Berlinski gradonačelnik Klaus Voverajt, i sam homoseksualac, aktivno pomaže taj program. Ali u drugim saveznim pokrajinama nije tako, na primer u Hesenu, gde predaje Aleksander Loc. On smatra da su za to odgovorni tamošnja vlast koju drže demohrišćani i liberali.

„Te teme nema ni u školskim udžbenicima“, kaže Bjern Kifer. Aleksander Loc zato smatra da treba menjati nastavni plan. Kada se na časovima biologije isključivo govori o heteroseksualnosti, onda se stiče utisak da postoji samo jedna seksualna norma po kojoj sve drugo mora da se ravna.

Sa druge strane, možda je pritisak na učenike još i veći nego na nastavnike. Bjern Kifer je pre dve godine, nakon što je dobro o svemu razmislio, svojim učenicima rekao istinu o sebi. Ali još nije doživeo da je neki učenik priznao da je homoseksualac.

Autori: Klaus Jansen / Ivan Đerković

Odg. urednica: Ivana Ivanović