1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Novi vidovi komunikacije

Danas listamo Zidojče cajtung. Minhenski liberalni dnevnik najtiražniji je nemački dnevni list. Prvi broj izašao je u oktobru 1945. godine i od tada ovaj list beleži velike uspehe i tiraže.

default

Na svu sreću, tu su mobilni telefoni

Jedna od glavnih tema nemačkih novina, pa i minhenskog dnevnika, danas su, kao i proteklih dana, protesti iranske opozicije posle predsedničkih izbora na kojima se Mahmud Ahmadinedžad proglasio pobednikom i zaveo cenzuru u medijima te zabranio radi stranih novinara. U tekstu pod naslovom „140 znakova revolucije“, Zidojče piše o tome „kako iranska opozicija vestima koje širi preko „Tvitera“ i blogova na internetu organizuje svoje proteste“. „Tviter“, internet-platforma za razmenu SMS-poruka, za mlade Irance u informativnoj blokadi postao je jedno od najvažnijih sredstava komunikacije. „Toliko važno, da su američki vlasnici ovog još mladog medija odložili tehničko održavanje – između ostalog, i na molbu američkog ministarstva spoljnih poslova, kako je saopšteno u Vašingtonu. (...)

„Mladi Iranci oduševljeno posežu za medijima koje je mnogo teže kontrolisati i cenzurisati od televizije i novina. Preko mobilnih telefona mladi parovi zakazuju sastanke, razmenjuju se porno-snimci ili najnoviji muzički hitovi sa zapada. I Mahmud Ahmadinedžad, koji bi želeo da ponovo bude predsednik, bio je žrtva pirata sa mobilnim telefonima: na jedom poluzvaničnom skupu, jedan učesnik je svojim telefonom snimio Ahmadinedžadov govor, u kome predsednik kaže da je jednoj 16-godišnjoj Iranki uspelo da samo uz pomoć kuhinjskih sprava proizvede nuklearnu energiju. Ova blamaža predsednika već je obišla svet u vidu telefonskog video-snimka“ (...)

„San o mediju kojim će građani razmenjivati informacije već je postojao, pre tri decenije, kada su mladi pre svega na zapadu otkrili svet video-kamera i kleli se u takozvane otvorene kanale. Ali, tek su nove tehnologije omogućile da se takvi snovi ostvare. One su jeftine i mogu da se održe i bez hijerarhije, a u diktaturama dobijaju poseban značaj. Od svih zemalja muslimanskog sveta, u Iranu se najviše koriste. Fejsbuk-prezentacija vođe opozicije Huseina Musavija ima već više od 60.000 upisanih sledbenika“...

„Tlačenje onlajn“

No, zna Zidojče cajtung da se ne treba zavaravati nadom da je sloboda koju nudi internet bezgranična. I baš zbog toga, odmah ispod članka o korišćenju novih medija u Iranu sledi tekst pod naslovom „Tlačenje onlajn“ i podnaslovom koji glasi: „Novi mediji ne donose uvek demokratiju: u Kini, vlastodršci koriste internet isto tako rafinirano kao i njihovi protivnici“.

„300 miliona Kineza svakodnevno koristi internet. Ali, zbog toga Kina nije postala demokratska zemlja. Umesto toga, treba priznati da kineske vlasti sve bolje vladaju ovim medijem. U Kini se iz dana u dan sve bolje vidi da autoritarna vlast može odlično da funkcioniše i u eri interneta. (...) Kineska služba državne bezbednosti odavno je u mreži. Onaj ko prekorači određene granice, biva jednostavno odstranjen. Liju Đijaobo je, na primer, autor Povelje 2008, čiji pripadnici traže održavanje slobodnih izbora. U međuvremenu je svaki od nekoliko stotina prvih potpisnika povelje bio na saslušanju, Liju je u zatvoru a povelja je uklonjena sa interneta. Režim podjednako dobro kontroliše i Tviter-mrežu...“

Šta je bio motiv ubice?

Da nije Zidojče cajtunga, danas ne bismo saznali niz interesantnih koliko i potresnih detalja o đacima škole Albervil u Vinendenu, gde je pre 100 dana 17-godišnji Tim Krečmer u ludačkom ubilačkom pohodu iz vatrenog oružja ubio 15 ljudi, pretežno učenika. 100 dana – to je nešto više od tri meseca. Jesu li se đaci koji su preživeli pucnjavu koliko-toliko oporavili od ove traume? Odgovor je – nisu. Članak nam otkriva različite aspekte tragedije iz ove relativno bliske vremenske perspektive. To se vidi na primeru 15-godišnje Elene:

„Pogođena je sa pet metaka. Tim Krečmer je uspeo da je pogodi pet puta. Tri hica kroz desnu, jedan kroz levu ruku, jedan u grlo. Elena je odležala 16 dana u bolnici i – preživela. Njene tri najbolje drugarice nisu imale tu sreću. Njihova imena Elena nosi ispisana hemijskom olovkom na ruci. (...) Ako sada i govori o pucnjavi, čini to da je ne bi zaboravila“. Elena u novoj školi, poput mnogih drugih đaka „Albervila“, na nastavi sedi u društvu psihologa. Psiholog je tu da je umiri ako se odnekud začuje tresak prozora, ili neki drugi sličan zvuk. Da je umiri svaki put kada kazaljke zidnog sata pokažu 9:30 i kada je Elenin pogled panično prikovan za vrata učionice. Učionica je izabrana tako da su vrata pored table, a ne sa strane ili iza leđa učenika(...)

U međuvremenu, 30-člana komisija i posle 530 saslušanja i ispitivanja 400 tragova i indicija nije dobila odgovor na pitanje: šta je bio motiv ubice? Još ne može da se ustanovi ni da li je on bio psihički poremećen“ – život u Vinendenu se normalizovao – samo prividno.

Pripremio: Saša Bojić

Odgovorna urednica: Sanja Blagojević

  • Datum 18.06.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/ISWl
  • Datum 18.06.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/ISWl