Možda on ipak uči iz svojih grešaka iz prošlosti? Umesto da širi strahove ili da kleveće svoje političke protivnike, Donald Tramp je u govoru održanom pred oba doma američkog Kongresa ponudio potpuno samopouzdanje: zakleo u američke snage i založio za iskorak u cilju modernizacije SAD, a opozicionim demokratama čak je ponudio saradnju, na primer u zdravstvenoj, useljeničkoj i obrazovnoj politici. Demokrate oklevaju, nemaju poverenja u tog novog Trampa. Pa ipak, nisu mogli ništa drugo već da aplaudiraju kada je predsednik naglasio spremnost američkih vojnika ili policajaca na podnošenje žrtve, i kada je osudio svaku formu antisemitizma ili neprijateljstva prema strancima.
Retko kada tako jedinstveni
Trampove oči bile su zalepljene za telepromter. Bio je to prvi govor u kojem je on donekle delovao predsednički. Najčešće je pogađao pravi ton i nije mu promakla neka velika greška. Republikancima je pao kamen sa srca. Retko kada su bili tako ujedinjeni oko njihovog predsednika, kao kada je Tramp najavio opredeljenost Amerike da bude lider, kada je naglasio važnost partnerstva sa Izraelom, ukazao na borbu protiv islamista i založio se za NATO.
Očigledno je da su mu njegovi unutarstranački kritičari oprostili to što je pre samo par nedelja Severnoatlantsku vojnu alijansu proglasio za „zastarelu“ i očigledno tražio bliskost s Rusijom. Reči „Moskva“ ili „Rusija“ u Kongresu nisu prešle preko njegovih usana. To je važno pre svega zbog američkih medija: oni već nedeljama spekulišu o tome u kojoj meri su članovi Trampovog izbornog štaba imali kontakte sa Kremljom.
Spoljna politika? Radije ne.
Ali to predsednika ne uznemirava. Spoljna politika jedva da je igrala ikakvu ulogu u Trampovom govoru. On se koncentrisao na tri teme: jačanje domaće privrede, obezbeđivanje američkih granica i reformu zdravstvenog sistema. Najveća slabost njegovog govora bila je to što nije ponudio nikakav detalj o tome na koji način namerava da smanji udeo u troškovima za zdravstveno osiguranje, odakle treba doći novac za bolju infrastrukturu ili moderniju vojsku. Najavio je niže poreze, ali nije naveo podatke o tome – a to je onda opet „onaj stari Tramp“, neko ko obećava sve moguće, ali prećutkuje na koji način namerava da ispuni svoja obećanja.
Sadržajno je Trampov govor ponudio malo toga novog. Predsednik ostaje na svom nacionalno-konzervativnom kursu u unutrašnjoj i ekonomskoj politici. Izolacionističke ideje i dalje utiču na njegovu spoljnu i politiku bezbednosti. Ipak, njegov ton je bio susretljiviji – a tako ujedno i predvidljiviji. Ipak.