1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Nova lica opozicije – stari problemi

14. mart 2018.

Nakon katastrofalnog poraza na beogradskim izborima, opozicija u Srbiji pokušava da pronađe nove načine organizovanja. Da li su ostavke i nova lica čarobna formula za revitalizaciju opozicije?

https://p.dw.com/p/2uEp8
Foto: Fotolia/PRILL Mediendesign

Već nekoliko sati nakon objavljivanja rezultata nedavnih beogradskih izbora usledili su prvi javni pozivi liderima opozicije da podnesu ostavke. U istom dahu iznete su i ocene da opozicija mora da pronađe nova, neukaljana i poštena lica, ukoliko želi da ostane relevantna na političkoj sceni Srbije. Reklo bi se da su oko toga najglasniji bili pripadnici građansko-demokratskog sektora, ali su se tome ubrzo pridružile vlasti i njima bliski mediji, koji su očito u svemu videli svoju šansu da dodatno oslabe opoziciju.

- pročitajte još: Slom opozicije

Ali nokautirana opozicija, koju bi predvodili neki novi mladi ljudi – najverovatnije bez velikog životnog i političkog iskustva – predstavljala bi sasvim sigurno još lakšeg protivnika Aleksandru Vučiću. Možda nije zgoreg podsetiti da sadašnji predsednik Srbije ima višedecenijsko iskustvo u manipulisanju javnošću i medijima, i jedan dugačak staž za skupštinskom govornicom.

Demokratska pravila za autokratiju

Mnogi koji u ostavkama i novim licima vide jednostavno rešenje svih opozicionih problema zaboravljaju neke očite pukotine u takvom pristupu. Srbija pre svega nije demokratsko društvo, i u takvom nedemokratskom okruženju se ne može pozivati na neka demokratska pravila. Nije od velike pomoći ni pozivanje na demokratsku praksu u zapadnim državama, u kojima lideri stranaka podnose ostavke nakon lošeg rezultata na izborima: nije, naime, isto snositi političku odgovornost za poraz na fer i demokratskim izborima ili to činiti nakon lošeg rezultata na izborima u Srbiji koji su neregularni po više osnova. Teško je, naime, upoređivati poraz na izborima na kojima ste imali ravnopravne uslove za predstavljanje svojih ideja, ili na izborima na kojima ste imali pet minuta na državnoj televiziji da saopštite da uopšte postojite.

Serbien Protest der Opposition gegen Präsident Aleksandar Vucic
Lideri opozicije nakon predsedničkih izbora 2017.Foto: picture-alliance/Pixsell/S. Ilic

Zaista je potrebno kompleksnije sagledati pitanje ostavki lidera opozicionih stranaka, ocenjuje za DW Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku. „Mi od 2012. godine imamo sve neregularnije izbore i stoga nije moguće da mi tek tako prenosimo neka iskustva sa Zapada po principu prostog kopiranja. Dakle, ako imamo neregularne izbore, mi praktično nemamo objektivne kriterijume da li je neki političar doživeo neuspeh zbog svojih grešaka ili zbog užasne propagande vlasti. To opet ne znači da bi trebalo ukinuti princip političke odgovornosti – neki lideri bi morali da podnesu ostavke, ali to zavisi od slučaja do slučaja. Tu ne bi trebalo da bude automatizma samo zato što je neko tu gde jeste“, smatra Popović.

Nova lica nisu čarobno rešenje

„Mislim da bi jedan deo lidera opozicije morao da podnese ostavke i tu pre svega mislim na one koji su duže vremena na čelu svojih stranaka, a stranke su doživele veliki pad“, kaže za DW Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka. Primer takvog lidera je, prema rečima Spasojevića, šef Liberalno-demokratske partije (LDP) Čedomir Jovanović, koja na proteklim beogradskim izborima nije stigla ni do jedan odsto glasova. Što se tiče ostalih stranaka, i Spasojević ističe da bi to trebalo razmatrati od slučaja do slučaja. „Tu bi trebalo videti da li su imali dovoljnu šansu, da li su dovoljno novi i da li bi trebalo da imaju neki grejs period da pokažu šta mogu“, kaže Spasojević.

- pročitajte još: Juče više ne postoji

Stalna potraga za novim licima u politici takođe ima svoja ograničenja. Dragan Popović, recimo, upozorava da je sve teže naći ljude koji uopšte žele da se bave politikom, a onda da budu i dovoljno kredibilni i moralni. „Nikada i nismo imali obrazovanje za demokratiju. Niko nema ništa protiv novih ljudi, ali to ipak mora biti u kombinaciji sa nekim ko je već tu i ima nekog iskustva“, smatra Popović. Jasno je da postoji potreba za novim licima, nadovezuje se Dušan Spasojević, ali ta nova lica nisu neko magično rešenje koje će od Srbije napraviti demokratiju. „Na proteklim beogradskim izborima pojedine stranke su imale neka nova lica, ali pokazuje se da sasvim nova lica ne donose i glasove“, primećuje Spasojević.

Radikali – stara lica za nove pobede

Čitava teza o novim licima koja donose promene na neki način je kompromitovana upravo na primeru vrha Srpske napredne stranke (SNS). Naprednjaci su vlast osvojili sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem na čelu, i to sa čitavim političkim prtljagom koji su imali iza sebe. Njihova profesionalna biografija je, najblaže rečeno, kontroverzna, i njihov CV bi verovatno izazvao užas kod direktora kompanija u kojima bi tražili posao. Niti su bili nova lica, niti su nekompromitovani, ali su ipak osvojili vlast.

Serbien Tomislav Nikolic Archiv 2012
Vučić i Nikolić: kontroverzne profesionalne biografijeFoto: picture-alliance/dpa

Dragan Popović napominje da „ljudi koji traže nova lica pripadaju pre svega opozicionom korpusu, ili kolokvijalno rečeno građanskoj Srbiji. Očekivanja od građanske opozicije su mnogo veća nego od raznih radikalskih frakcija, kako god se one zvale. To možda i nije loše, jer opozicija na taj način sebi postavlja više ciljeve i pokušava da bude bolja“. Tu se očitava neka vrsta ideološke podele Srbije, dodaje Dušan Spasojević. „S jedne strane je konzervativna ili nacionalna Srbija, ona koja nema problem što je predstavljaju Šešelj, Nikolić, ili Vučić. A sa druge strane imate liberalnu i građansku Srbiju, koja je kritičnija, ima manje političkog strpljenja i želi češće promene lidera“.

Neuništive etikete

Pojedini čelnici opozicije već su podneli ostavke, neki čekaju odluke stranačkih organa, a neki su se povukli u tihovanje i nestali iz javnosti. U svakom slučaju, može se očekivati potraga za novim liderima pojedinih stranaka. Ali i tu postoji dodatni problem. Ako se kao primer uzme Demokratska stranka (DS), sigurno ne postoji takvo novo, čisto lice, koje koliko sutradan neće osvanuti na naslovnicama tabloida kao novi „žuti lopov“. A usput će dobiti i višeminutne propagandne eseje na vlastima bliskim televizijama.

- pročitajte još: „Za promenu je potrebna alternativa“

Da li se opozicija tu ponovo vraća na početak problema sa autoritarnom vladavinom? Ako ostanemo na primeru DS, oni znaju da ne mogu pridobiti tih 45 odsto naprednjačkih birača, kaže Dušan Spasojević. „Ali, pitanje je sada gde su nestali birači DS od pre dve, pet ili deset godina, i kako njih izvući na birališta. A onda se to može povezati s činjenicom da je to lakše uraditi ako vas ne vodi Dragan Šutanovac, koji ima dosta repova, nego neko ko ima veći društveni ugled ili veća očekivanja javnosti“, zaključuje Spasojević.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android