Nova kampanja lova na stare naciste | Politika | DW | 24.07.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Nova kampanja lova na stare naciste

Pod sloganom "Kasno je, ali ne i prekasno!", u Nemačkoj je upravo započela kampanja "Operacija: Poslednja šansa" kojom se apeluje na stanovništvo da pomogne u lovu na još uvek žive nacističke zločince.

default

Efraim Zuroff

„Reč je o više od 60 osoba koje su svakodnevno tokom dužeg vremenskog razdoblja učestvovale u masovnim ubistvima. Samo zato što su te osobe rođene još 1919, 1920. ili 1921. godine, ne postoji nikakav razlog zašto ne bi bile krivično gonjene“, objasnio je Efraim Zurof, šef Centra Simon Vizental u Jerusalimu. Ova institucija koja se prvenstveno bavi Holokaustom, postala je poznata po spektakularnim uspesima pronalaska ratnih zločinaca. Sada ovaj Centar započinje svoju novu kampanju i to u Nemačkoj, pod naslovom „Operation Last Chance“ („Operacija: Poslednja šansa“). Kako je objasnio Curof, reč je o tome da se poslednje nacistički zločinci, koji još uvek nekažnjeno žive u Nemačkoj, konačno dovedu pred sud. Po Berlinu, Kelnu i Hamburgu su od utorka (23.7.) izlepljeni plakati velikih formata kojim se stanovništvo poziva na pomoć i saradnju.

Kampanja koja će u Nemačkoj trajati dve sedmice, cilja prvenstveno na pronalaženju bivših činovnika u koncentracionim logorima, kao i bivših članova zloglasnih SS jedinica. Prema Zurofovim procenama, reč je sveukupno o oko 6.000 osoba, uglavnom muškaraca od kojih 98 odsto najverovatnije više nije među živima. Polovina onih koji su živi u međuvremenu je postala prestara da bi mogla biti izvedena pred sud. Samim tim, računa se da bi broj onih, koji bi još uvek mogli biti izvedeni pred lice pravde, mogao da bude oko 60. „Ali uprkos tome, niko ne zna tačan broj preživelih bivših nacističkih zločinaca u Nemačkoj – njihov je broj sigurno puno veći“, kaže Efraim Zurof.

Nationalsozialismus KZ Oranienburg Apell Konzentrationslager

Logor u Oranienburgu


25.000 evra za informacije

Povod ovoj inicijativi bilo je suđenje i presuda Ivanu Demjanjuku pred sudom u Minhenu pre dve godine. Iako sud nije mogao da dokaže njegovo neposredno učestvovanje u masovnim ubistvima u koncentracionom logoru Sobiboru, sama činjenica da je ovde bio na funkciji čuvara, bila je dovoljna da ga osude. Do tada su nemački sudovi po pravilu obustavljali započete procese upravo zbog nedostatka dokaza o individualnoj krivici i učestvovanju u ubistvima i mučenjima. Nakon toliko vremena od Drugog svetskog rata, bilo je teško pronaći pismenu dokumentaciju, ali i preživele svedoke. Ali kako kaže Zurof, ovom presudom je minhenski sud ipak otvorio jednu novu mogućnost – šansu da se i ostali još uvek živi zločinci dovedu pred sud i to uprkos teškoćama zbog nedostatka dokaza.

Kampanjom i velikim plakatima u pomenutim nemačkim gradovima, Centar Simon Vizental želi da pozove tamošnje stanovništvo i zamoli za pomoć. Za svaku konkretnu informaciju, građani će dobiti novčanu nagradu u iznosu i do 25.000 evra. Međutim, upravo su ove novčane nagrade izazvale talas kritika. Prema mišljenju Mihaela Volfsona, nemačko-jevrejskog istoričara, ove su nagrade neukusne i štetne, budući da upravo one kod nekih mogu da izazovu osećaj sažaljenja prema nekadašnjim ratnim zločincima. I profesor političkih nauka, Joahim Perels, čijeg su oca nacisti likvidirali i koji se već godina bavi temom nacionalsocijalizma i njegovih zločina, isto tako na ovu kampanju gleda sa pomešanim osećanjima. On ističe zasluge ovog Centra u potrazi za traženim ratnim zločincima i saradnje saradnika Centra sa vlastima, ali istovremeno upozorava da je za krivično gonjenje nacističkih zločinaca odgovoran Centralni ured u Ludvigsburgu, u kojem se nalazi kancelarija državnih tužilaca i koji dobro obavljaju svoj posao. Oni trenutno rade na istrazi pedesetak osoba koje su u doba nacionalsocijalizma u koncetracionim logorima radili kao čuvari.

Do sada je premalo učinjeno

U suštini profesor Perels deli mišljenje Centra Simon Vizental, prema kojem se nemačke vlasti, odnosno pravosuđe, temom nacionalsocijalističkih zločina predugo nisu bavili na pravi način. „U Nemačkoj je sveukupno osuđeno svega 160 zločinaca, što i nije neka uverljiva brojka s obzirom na opseg ubistva nad jevrejima, Sintima i Romima, i ako se uzme u obzir broj žrtava eutanazije“, navodi Perels.

Prema njegovom mišljenju razlog za to leži u takozvanom „smeđem, nacističkom kontinuitetu nemačkog pravosuđa“. Naime, još u 50-tim i 60-tim godinama prošlog veka u nemačkom pravosuđu su radili isti oni koji su na sudovima i tužilaštvima bili zaposleni i tokom vladavine Adolfa Hitlera. „I upravo je ovaj „kontinuitet“ čak i u decenijama nakon rata doveo do niza propusta i pogrešnih presuda“, kaže ovaj politolog. Primera radi, minhenski pokrajinski sud je tokom 60-tih jednog zapovednika SS jedinica, koji je bio odgovoran za ubistva oko 15.000 Jevreja i koje je i sam delomični počinio, ocenio samo kao „pomoćnika u ubistvima“ budući da, kako je stajalo u presudi, „on sam nije gajio nikakva neprijateljska osećanja prema Jevrejima“.

Činjenica da je nedavno upravo Pokrajinski sud u Minhenu Demjanjuka proglasio krivim, prema mišljenju Perelsa je dokaz da se u nemačkom pravosuđu poslednjih godina puno toga promenilo. “Reč je o smeni generacija. Ova nova je mnogo kritičnija od stare. Istovremeno, ova promena ima veze i sa promenama koje su se dogodile u nemačkom društvu uopšte, a koje se prema nacionalsocijalizmu odnosi mnogo kritičnije“, kaže on i dodaje kako se polovina nemačkog stanovništva i dugo nakon rata, još uvek izjašnjavala protiv kaznenog gonjenja nacističkih zločinaca.

Isto tako, Perels kao i Zurof, navodi kako za pronalaženje i izvođenje pred sud zločinaca, nije preostalo još mnogo vremena. „Stoga je prema našem mišljenju ova kampanja sa plakatima u svakom slučaju korisna. Pokušavali smo više od pola godine u Nemačkoj za nju da dobijemo finansijska sredstva. Tražili smo pomoć od 86 fondacija i firmi, ali podršku smo na kraju dobili samo od tri“, kaže pomalo razočaran Efraim Zurof.

Autor: Astrid Prange / Željka Telišman
Redakcija: Jakov Leon