„Nisam mislila da ću uspeti“
28. mart 2018.
„Kad sam se prvi puta pogledala, osećala sam se kao čudovište“, kaže nam Nadka Ivanova (55). Opekotine i ožiljci na licu još nisu ništa: čitavo telo joj je prepuno opekotina, negde su se videle čak kosti. Ali požar u kojem je teško povređena zbio se u Minhenu i nemačke bolnice su prvo pitale: ko će to da plati?
Već godinu i po su na snazi propisi koji kažu da građani EU koji nisu osigurani u Nemačkoj mogu dobiti samo nužnu negu – i ništa drugo. Sve ostalo pacijent mora sam da plati. Takvih je u Nemačkoj oko sto hiljada. A što ako nemaju novca, kao Nadka Ivanova?
Priča ove odlučne Bugarke počinje pre godinu i pol kad je iz domovine došla u Minhen kako bi našla posao. Tu je već bio njen brat sa porodicom. Ali je i tu, kao i u Bugarskoj, prvo morala da iskusi diskriminaciju zbog svoje boje kože: „Kad se ljudi zapošljavaju, pazi se na njihov izgled“, kaže nam. Njena tamna boja kože odmah otkriva da je Romkinja i neko vreme je morala da živi od socijalne pomoći.
- pročitajte još: Uvoz negovatelja na veliko
Ivanova zapravo ne želi pomoć. Ona je školovana krojačica, želi da radi i zarađuje. Konačno dobija posao kao čistačica u jednom restoranu. Kažu joj da je prijavljena, da joj plaćaju sva davanja, sve korektno. Od 450 evra koliko dobija mesečno većina odlazi na stanarinu. Ali je uverena da će biti bolje.
Pakao u njenoj sobici
Ali 17. januara prošle godine je postalo mnogo, mnogo gore. Kasno uveče, kada je očistila restoran nakon što su gosti otišli, konačno dolazi kući. Hladno je. Pali plinsku grejalicu u svojoj sobi i mrtva umorna pada u krevet. U 8:40 je grejalica uzrokovala požar. Nadka Ivanova kaže da je izgubila svest, a kad je opet došla sebi, čitava soba je već bila u plamenu. Seća se da se molila Bogu.
Gorela je i ona sama. Danas se seća kako je gledala dok joj gori koža, ali u šoku jedva da je išta osećala. Onda je odjeknuo snažan prasak, plinska boca grejalice je eksplodirala. Na sreću, snaga eksplozije je bila usmerena na zadnju stranu grejalice tako da je nastala rupa u zidu. Uspeva da se provuče kroz tu rupu, daleko od plamena.
U policijskom izveštaju tek piše: „Žena se očigledno htela spasiti od plamena i još je u šoku podzemnom železnicom došla sve do glavne stanice.“ Šta je htela? Ne zna. Što dalje od plamena. Ali na stanici jedan mladić vidi ženu punu opekotina, kosa joj je potpuno izgorela. Polaže je na klupu i zove hitnu pomoć. Ona se više ničega ne seća.
Brat ju je prepoznao po tetovaži
Tri meseca kasnije se Nadka Ivanova budi u minhenskoj bolnici. Njen brat kaže da je morao da je identifikuje. Sa tim opekotinama, bez kose i priključenu na silne aparate, ni on nije mogao da je prepozna. Jedino po čemu je znao da je to njegova sestra bila je tetovaža na desnoj podlaktici: tamo piše „Zdravka“ – ime njene pokojne sestre.
- pročitajte još: Cena bolesti u Srbiji
Ni brat ni rodbina nisu hteli da kažu Nadki kako izgleda. „Nisam ni znala da mi je lice izgorelo“, kaže nam. Tek kad su joj lekari skinuli zavoje, pogledala se u ogledalo: „To je bio šok. Mislila sam da to nisam ja.“ Osim opekotina i ožiljaka, njen desni očni kapak je ostao nepokretan. I ruke su joj bile toliko oštećene da ništa nije mogla da dotakne. „Nisam mislila da ću uspeti“, kaže nam tiho.
Ali tek tada nastaje nova drama. Da li je zdravstveno osigurana? Gde su joj dokumenti? Svi su nestali u plamenu. Ako joj je gostioničar plaćao zdravstveno osiguranje, to ne može da dokaže.
„Histeričan strah“ Nemaca
Nedugo pre Božića 2016. je nemačka vlada uvela propis prema kojem građani Evropske unije koji žive u Nemačkoj kraće od pet godina, a nisu regularno zaposleni i osigurani, u ovoj zemlji imaju zdravstvenu negu samo mesec dana. A i to samo u slučaju akutnih oboljenja, bolova i trudnoće. Svo lečenje i sve lekove povrh toga pacijent mora sam da plati.
Naravno, to je voda na vodenicu populista. Zato političar stranke Levice Harald Vajnberg kaže da je „strah od siromašnih ljudi iz EU koji dolaze u Nemačku već histeričan“. Tako strog propis nailazi na kritike u samoj Nemačkoj: šta ako izbije neka epidemija? Tu je onda ipak stvoren izuzetak, ali samo zato da bi se zaštitili nemački državljani.
Ništa od toga se ne odnosi na nevolju u kojoj se našla Nadka Ivanova. Lekari i medicinsko osoblje borili su se za njen život, ali uprava bolnice je htela da zna ko će da plati. Još dok je jedva mogla da govori uz pomoć prevodiocao je morala da ispriča da li ima imovinu u Bugarskoj.
Operacija kojom bi se povratila funkcija očnog kapka i koja bi bila normalna za osigurane u Nemačkoj, za nju nije bila urađena. O nekakvim kozmetičkim zahvatima ili rehabilitaciji nije bilo govora.
- pročitajte još: Egzodus lekara iz Srbije?
Nadka Ivanova je što pre htela da izađe iz bolnice, već u strahu od dugova koji su vrtoglavo rasli sa svakim danom ležanja u bolničkom krevetu. Na sreću, u bolnici su joj savetovali da se obrati humanitarnoj organizaciji Lekari sveta i konačno je tamo našla pomoć.
Ova organizacija ne obezbeđuje samo najnužnije, nego su njeni saradnici sa Bugarkom odlazili nadležnim službama, objašnjavali joj njen zakonski status. Saradnik te organizacije Dževat Kara kaže da je nakon novih nemačkih propisa čak za trećinu više ljudi koji traže pomoć. Samo u Minhenu ih je više od 500.
Kara je našao lekara koji je besplatno operisao očni kapak. Nadka Ivanova je upućena i na psihoterapiju, dobila je i kreme da joj ožiljci zarastu što bolje i da joj koža ostane elastična. To je pomoglo: Nadka u međuvremenu opet može da koristi ruke. Želi da radi, a to ne može bez ruku.
„Bog me je spasao“
„Nakon godinu dana opet pokušavam da učestvujem u životu“, kaže nam. „Osećam se veoma, veoma dobro.“ Sad je u stanju da pogleda svoje fotografije iz vremena pre nesreće, a da joj ne teku suze. Dževat Kara nam kaže da ni organizaciji nije lako da pokrije troškove: samo kompresiona odeća košta preko 2.000 evra. „Ali njoj nije toliko važan izgled. Ona želi da radi“, kaže nam Kara.
Osim ove humanitarne organizacije, Nadka je uverena da joj je na kraju pomogao Bog. „Ja sam veoma religiozna, svako jutro i veče molim se Bogu.“ Veruje da ju je još u bolnici posetio Isus: „Rekao mi je da ne moram da se bojim, da je Bod sa mnom.“ Za Ivanovu je to i pouka: „Ljudi moraju da shvate: mora postojati nada, onda će doći i snaga.“ U borbi protiv bolesti. I protiv njemačke birokratije.
Nadka Ivanova opet radi. Sada je čistačica u jednom staračkom domu. Dobro joj je: „Ti stari ljudi žele da razgovaraju sa mnom, ali ih ne razumem.“ Zato je odlučila: „Sad je vreme da naučim nemački.“