„Niko ne želi da bude izbeglica“ | Evropa | DW | 06.12.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Reportaža

„Niko ne želi da bude izbeglica“

Amran Kalifa je izbliza posmatrao raspad Jugoslavije, a zatim i svoje domovine Libije. Zapravo bi voleo da raskrsti sa dvema zemljama u kojima je proveo život. Za DW priča kako je dospeo u Srbiju i zašto je još uvek tu.

- A znaš, ja sam doktor nauka.
- Super, nego spakuj mi i kilo krompira…

Fora je pre izvesnog vremena bila popularna u Srbiji gde ljudi vole da se šale na račun sopstvene muke. U zemlji gde se partijska knjižica više broji od diplome, mnogima je ostalo da se, kao protagonista iz vica, snalaze kako bi spojili kraj s krajem.

Amran Kalifa (49), libijski izbeglica u Srbiji, sasvim se lepo uklapa u tu sliku. Srpski govori kao da mu je maternji, još četiri jezika priča, doktor je arheologije, ali sa svim tim jedva preživljava sa svojom porodicom. „Srbi isto žive veoma teško“, kaže za DW. Amran živi sa suprugom i trojicom sinova u iznajmljenom stanu u Beogradu. „Onda možete da zamislite kako je biti izbeglica, bez punog radnog vremena ili sopstvene kuće.“

Nesvakidašnja je priča kako je dospeo u Srbiju i ostao tako dugo, dovoljno dugo da vidi milion nevoljnika sa bližeg i daljeg istoka i iz Afrike kako promiču Balkanskom rutom.

Pretnje islamista

Kalifa je Berber iz obalskog libijskog grada Zuvare. Fotografije koje ima odande su kao sa razglednice – mediteranske plaže sa svetlim peskom i tirkiznim morem. Kalifa je došao u Beograd 1989. na studije arheologije – u vreme Nesvrstanih to još nije bilo ništa neobično.

No uskoro, kao što se zna, više nije bilo socijalističke Jugoslavije. Sa svojim drugovima studentima Amran je protestovao protiv Miloševićevog režima i nekako je, turbulentnih devedesetih, priveo studije kraju.

Usledile su životne epizode: nazad u Libiju, onda opet u Srbiju na magistarske studije, nazad kući gde se oženio, stipendija za doktorske studije u Kanadi i kraj tih studija opet u Beogradu. Već je stigla 2011, godina u kojoj je slomljen Gadafijev režim. Posle Jugoslavije, Amran je sada video i svoju domovinu kako tone u haos.

„Recimo da sam bio pomalo aktivan protiv Gadafijevog režima“, kaže Kalifa. Podržavao je demonstracije i pomagao sunarodnicima da se prebace u susedni Tunis. Već tada povratak u Libiju nije dolazio u obzir. Ali u Srbiji nije dobio redovni boravak. „Jedini način da završim studije i da moja deca završe školu bio je da tražim azil u Srbiji.“

Pročitajte još: Iračanin u Srbiji kao mačka u limbu

Amran ostavlja dojam čoveka koji ne odustaje. Tako je 2012. pokrenuo projekat za zaštitu arheološkog nasleđa od islamističkih bandi koje su zagospodarile Libijom. Dobijao je i otvorene pretnje. „U ideologiji islamista očuvanje arheološkog nasleđa znači da je neko protivnik islama, da promoviše hrišćanstvo“, priča Amran.

Zaglavljeni na ruti

Libijac tako, posle tolikih godina u Srbiji, deli izbegličku sudbinu. Oni koji su došli u poslednjem talasu u težoj su situaciji, beznađu u centrima za potražioce azila. „Nismo članica EU i nemamo pristup izbegličkim fondovima EU“, kaže za DW komesar za izbeglice i migracije Vladimir Cucić. „To znači da je naš budžet za izbeglice siromašan kao crkveni miš.“

Pa ipak, svi koji su u Srbiji nekako su smešteni ukoliko to žele. Trenutno ih je, kaže Cucić, oko 4.000, ali ima i nekoliko stotina ljudi koji nisu registrovani i pokušavaju da na svoju ruku ili uz pomoć krijumčara pređu preko granice ka Hrvatskoj, Mađarskoj ili Rumuniji. „Sve zemlje na Balkanskoj ruti su imale domaći zadatak da uspore izbeglice. I to smo uradili“, dodaje Cucić.

No ispostavilo se da je stalno prisustvo makar nekoliko hiljada došljaka u Srbiji poslednjih godina razvilo kompletno novu branšu. Veliki broj nevladinih organizacija koje se finansiraju iz raznih fondova pomaže izbeglicama potrepštinama, radionicama, pruža psihološku podršku ili pravno savetovanje. Traženi su ljudi poput Amrana Kalife – obrazovane poliglote koje uživaju u radu sa izbeglicama.

Porodica ispred svega

„Želim da pokažem ljudima da smo možda izbeglice, ali da imamo nešto u sebi. Niko ne želi da bude izbeglica“, priča Amran u azilantskom centru u Bogovađi, selu na oko sat vremena vožnje od Beograda. Tim se putem Amran vozi svakodnevno. Trenutno u centru učestvuje u projektu „Grupe 484“ koja pruža psihosocijalnu podršku deci, ženama i porodicama u Bogovađi.

„Kada sam ih video – bez obrazovanja, poznavanja jezika i ideje o budućnosti – bilo mi je žao“, kaže Amran dok se dečija graja prolama hodnicima. „Sa druge strane, shvatio sam da sam u mnogo boljoj situaciji od njih. Rad sa njima daje mi snagu da nastavim.“

Svi ovde izgleda vole Amrana, posebno deca. Ali kada pomisli na svoja tri sina, ton mu se pomalo menja. „Imam nogo prijatelja ovde. Ali druga je priča za moju decu, oni ne govore srpski kao ni moja žena.“ Najveća greška mu je, kaže, što je napustio Kanadu iako su mu sinovi rođeni tamo i čak imaju državljanstvo.

Pročitajte još: Deca izbeglice u Turskoj - težak rad umesto škole

Na pauzi za cigaretu Kalifa se šali na račun sličnog mentaliteta u Srbiji i Libiji. Kolege se smeju. Da, on se savršeno uklapa u srpsko sivilo. Uklapa se i po tome što mu je dosta spajanja kraja s krajem. Na posletku, porodica mora biti na prvom mestu. „Želeo bih da odem iz Srbije što pre. Ali jednostavno nisam imao priliku.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM