„Nije novinarski praviti se blesav i ćutati“
10. maj 2018.
Neobično topao prolećni dan u Trebinju, najjužnijem gradu BiH, od jadranske obale udaljenom svega 25 kilometara. Manja grupa ljudi u tišini korača gradskim grobljem Podgljivlje. Milkica Milojević nosi oveći buket belih, tek procvalih ruža.
Idu ka grobu Srđana Aleksića, Trebinjca, koji je januara 1993. izgubio život braneći svog sugrađanina – trebinjskog Bošnjaka. Pripadnici Vojske RS (VRS), Srđanovi sunarodnici, do smrti su prebili tada 27-godišnjeg karatistu Srđana, koji im je samo rekao da prestanu da maltretiraju nedužnog čoveka.
- pročitajte još: Takvih se ne rađa puno
Srđanov otac Rade (na naslovnoj fotografiji) kao skamenjen stoji na grobu svoga sina gde je pre rata sahranio suprugu, a pred sam rat i mlađeg sina Vujadina. Rade živi da očuva sliku o Srđanu, koja prkosi nečovečnosti i mržnji. Na hrabri čin njegovog sina u Republici Srpskoj se godinama nije gledalo sa preteranim zadovoljstvom. Njegovo ime i delo i sada nailazi na podeljena mišljenja. Dok je za većinu heroj, za neke je on još uvek izdajnik sopstvenog naroda. O njemu je snimljen i film „Krugovi“, a od 2011. godine mladim novinarima se uručuje i specijalna novinarska nagrada „Srđan Aleksić“.
Tu nagradu ustanovili su 2010. godine Helsinški parlament građana Banjaluka, Fondacija Cure iz Sarajeva i Udruženje mladih novinara RS, a do sada ju je dobilo 27 novinara i tri redakcije iz BiH, za „profesionalno izveštavanje o marginalizovanim grupama i za razvoj društveno odgovornog novinarstva“. U to vreme, seća se Milkica Milojević, ime Srđana Aleksića još uvek se samo tiho izgovaralo u RS.
A sada je ona, Milkica Milojević, jedna od dobitnica nagrade. To je i obavezuje. „Kada je poginuo Srđan, njegov otac je napisao na smrtovnici – umro je vršeći svoju ljudsku dužnost. A advokat onih koji su ga ubili rekao je u hodniku Suda u Trebinju: ’Ko ga šiša, tako mu i treba kad je branio baliju’“, kaže Milkica. Ona je na 27. godišnjicu Srđanovog ubistva došla u Trebinje iz 300 kilometara udaljene Banjaluke i povela sa sobom nekoliko dosadašnjih dobitnika te novinarske nagrade.
Koji zločini?
Neki od dobitnika nagrade zbog pretnji i zastrašivanja više ne rade kao novinari. O srpskim zločinima u srpskom entitetu u BiH – Republici Srpskoj, kojoj pripada i Trebinje, gotovo da se i ne govori. Ne spominje se ni Trebinje, grad iz kojeg su u leto 1991. snage tadašnje JNA, kojoj su se priključili i brojni trebinjski Srbi, tri meseca razarale Dubrovnik, a od oktobra 1991. počele da terorišu i lokalno bošnjačko i hrvatsko stanovništvo. Mediji izveštavaju samo o zločinima Bošnjaka i Hrvata nad Srbima. Ratni zločini, počinjeni u ime Srba sistematski se prećutkuju.
„Koji grad je u jugoslavenskom ratu bio pod opsadom? Nemam pojma“. – „Da li se u Srebrenici dogodilo nešto značajno? Ne znam“. To su rezultati istraživanja Instituta Dimap koji, kako je nedavno preneo nemački javni servis MDR, piše da većina Srba ne zna ili ne želi da zna da su u njihovo ime počinjeni ratni zločini.
- pročitajte još: Koga vređaju „Krugovi“?
Ta studija je pokazala „da 70 odsto ispitanika ne zna da su snage bosanskih Srba od aprila 1992. do februara 1996. godine Sarajevo držale pod opsadom, a kamoli da su hiljade granate ispaljene na glavni grad BiH, te da je oko 11.000 ljudi ubijeno i oko 56.000 ranjeno. Također, oko 40 odsto građana nije znalo da je Srebrenica sinonim za masovno ubijanje, da su srpske trupe iz BiH u julu 1995. u tom gradu sistematski ubile oko 8.000 muslimanskih dečaka i muškaraca. Novinari u RS izbegavaju da o tome izveštavaju.
Rušenje tabua
Milkica Milojević je u ratu, kao novinarka u Banjaluci, pratila aktivnosti VRS, a posle rata jedno vreme je bila i predsednica Udruženja BH. novinari u Sarajevu.
Pita se zašto u RS ne priznaju otvoreno da je Sarajevo bilo pod opsadom od 1992. do 1995. godine? Zašto se negira genocid u Srebrenici, jer je činjenica „da se pripadnici VRS i policija ni u kom segmentu nisu ponašali po Ženevskim konvencijama“, isto kao što je činjenica da u Srebrenici nisu bili samo starci i deca, već i pripadnici Armije, što opet „ne smije biti opravdanje za genocid“. „Zar nije crna mrlja na novinarstvu u RS što se maltene skoro svi mediji prave kao da otkrivanje (masovne grobnice) Tomašice kod Prijedora nije postojalo? Ili da se o tome objavi jedna mala vest u ćošku. Milkica se pita: „Hoće li to umanjiti Tomašicu? Neće. Govoriće o nama, o novinarima i urednicima koji su u vreme Tomašice možda bili deca“. I ljutito dodaje: „Naprosto ne bi trebalo da dozvoljavamo da mediji i novinari budu zloupotrebljeni u igrama koje nisu poštene, koje nisu ni na čast novinarske profesije, niti koriste građanima ove zemlje. Nije novinarski ćutati, nije novinarski praviti se blesav“, zaključuje Milojevićeva. Ona je ponosna što nosi nagradu Srđan Aleksić i zato smatra da mora nešto da preduzme. „Naprosto moraš da se odrediš, ne možeš stalno da se izvlačiš, da budeš u mišjoj rupi i praviš se da se to tebe ne tiče. Zato i želimo da stvorimo Medijsku grupu Srđan Aleksić, jer njegovo ime zaista obavezuje. Ne možeš biti dobitnik nagrade pa posle da radiš nekakve nacionalističke gluposti“, smatra Milkica Milojević.
Selektivnog izveštavanja, uz često prebacivanje krivice „na onog drugog“, ima i u većem entitetu – Federaciji BiH. Borka Rudić, generalna sekretarka Udruženja BH novinari smatra da je poruka koju je iza sebe ostavio Srđan veoma snažna. „Što se tiče same inicijative za stvaranje Medijske grupe Srđan Aleksić, ja mislim da je vrlo hrabar potez dati jednoj grupi takvo ime koje obavezuje sve one koji žele da deluju unutar te grupe. Mislim da je dobro da se ljudi udružuju na osnovama koje su vezane za profesionalno i kvalitetno novinarstvo i koji promovišu takve vrednosti novinarske profesije koje su u BiH, na žalost, poslednjih desetak godina jako zaboravljene ili zapostavljene“, kaže Rudić za DW.
Novinarski rad – kidanje iznutra
Pritisci na novinare, oprezno kaže Milkica Milojević, su veliki, ali ne u smislu da „vas neko čeka iza ćoška da vas ubije“. „Radi se o raznim vrstama suptilnih pritisaka, među kojima su konačno i ekonomski, jer nemate uslova za normalan rad. To je stvarno jedno kidanje iznutra.“
Sindikata i udruženja novinara u RS i BiH ima, ali, tvrdi Milojevićeva, „nema grupa ni organizacija koje bi okupile novinare koji imaju jedan specifičan cilj i gde bi manje moralo da se pazi da se postižu kompromisi“. U tom smislu, dodaje, Medijska grupa Srđan Aleksić bila bi neka vrsta novinarskog trusta mozgova, „koji bi nas usmeravao, ukazivao šta je to što je nama potrebno da se mi iznutra, unutar profesije, dodatno pojačamo da bismo se zaštitili. I, s druge strane, koji je to minimum vrednosti ili najmanji zajednički sadržalac ispod kojeg nipošto ne smemo da idemo i koji će biti recept za ostale, da kažu – aha, grupa Srđan Aleksić zauzima stav da to mora ovako i ne može manje od toga, može samo više“.
- pročitajte još: Herojstvo koje ima smisla
Još jednom pojašnjava kako bi se grupa fokusirala na prevazilaženje različitih tumačenja prošlosti, na tranzicionu pravdu, ali i na posleratni proces privatizacije, čije su posledice po ekonomiju BiH trajne – sve ono što vladajućim strukturama odgovara kako bi zabavili narod, a metež iskoristili za sopstveni interes. Podela, kaže, u BiH svakako ima, kako u državi, tako i unutar entiteta. Ipak, sve se može prevazići, samo se treba posvetiti razumnim i plemenitim ciljevima, raditi na istini i „potkopavanju rđavog sistema, traženju pukotina u njemu da bi se on urušio i da bi se izgradio novi“.
Širiti Srđanove „krugove“
To, kako kaže, dodatno opravdava potrebu za formiranjem Medijske grupe Srđan Aleksić. „Nas se to tiče i uvek bi trebalo da se povodimo za onim šta je naša ljudska i profesionalna obaveza“, kaže Milkica Milojević. „Moramo uporno da širimo krugove, baš kao što u filmu ’Krugovi’ kaže Srđanov otac: ’I kamen kad baciš u vodu, šire se krugovi’. Pitam se da li je umro uzalud ili će se širiti krugovi dobrote, čestitosti, normalnosti, proistekli iz njegovog snažnog dela?“.
„Naš je zadatak da te krugove širimo, da obuhvatimo sve više ljudi, da se zamisle šta je istina, šta je vredno, šta su satkani narativi i šta je budalaština, a sve u cilju da se lakše pljačka i zavadi narod“, zaključuje Milkica Milojević. I polaže bele ruže na Srđanov grob.