1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Nije htela u WC koji je koristila crnkinja

Već je postala čuvena izjava nemačke kancelarke da je u Nemačkoj multikulturalnost doživela poraz. Jedna autorka afro-američkog porekla, svoja negativna nemačka iskustva opisala je s puno humora i ironije.

Rouz-En Klermont

Rouz-En Klermont

Čak i naslov knjige „Buschgirl - kako sam upala među Nemce“ daje da se nasluti u kojm tonu je napisana knjiga spisateljke Rouz-En Klermont. To je priča o njenom iskustvu žene crne boje kože koja je kasnih devedestih stigla u Nemačku. Knjiga će čitaocu biti zabavna, možda će ga povremeno čak i nasmejati, ali ima i vrlo dirljivh delova.

Biti samo Rouz-En

Naslovan strana knige

Naslovan strana knige

Autorka je rođena u SAD, njeni roditelji bili su doseljenici sa Haitija, oboje lekari. Dok je rasla u Merilendu, Rouz-En uvek je bila svesna svoje boje kože. Nakon što se preselila u Njujork, gde je najpre studirala ples, a zatim počela da se bavi novinarstvom, konačno je bila samo Rouz-En, a ne Rouz-En - devojka crne kože.

Ali, kada se krajem devedestih kao Fulbrajtova stipendistkinja obrela u Nemačkoj, prvo u Bremenu, a onda u Berlinu, odjednom je njena boja kože opet postala veoma važna:

„Hanover, 1998. Konačno sam pronašla WC, ali tamo je bio dugačak red jer su bile samo dve kabine. Stala sam u red i pokušala da ignorišem strahovit smrad koji me tamo zapahnuo. Kombinacija ustajalog znoja i ostalih telesnih mirisa. Moje su se nozdrva raširile i sledile smrdljivi put do mršave, dvadeset i nešto godišnje plavuše. Njeno krhko telo gubilo se u naslagama smeđe i ljubičaste tkanine. Ne samo da je smrdela, ona je svoj smrad koristila da nas zaplaši dok se gurala kroz uski klozetski hodnik i sve nas ostavila iza sebe. Konačno je došao moj red. Požurila sam u kabinu i za sebe promrmljala: „Hvala ti Bože“. Kad sam izašla, primetila sam da jedna starija žena koja je bila na redu, nije ušla nakon mene. Odmerila me od glave do pete i nije se ni pomakla. Slegla sam ramenima i prošla pored nje da operem ruke. Nije se mrdnula ni kad ju je osoba iza nje upitala da nije slučajno propustila da vidi da je WC slobodan. Odmahnula je glavom i propustila ženu koja je stajala iza nje. U tom trenutku iz svoje WC-kabine izašla je smrdljiva plavuša s rasta-frizurom. I onda, kao da je sve odjednom počelo da se odvija u usporeno: ona starija žena napravila je tri koraka napred i zatvorila za sobom vrata kabine u kojoj je bila ona smrdljiva hipi-devojka“.

Ovo je samo jedna od priča iz knjige Rouz-En Klermont. Ona kaže da joj je doživljaj iz WC-a bio jedan od šokantijih. „To je bilo ta-dam! Dobro došli u Nemačku!“, kaže ona i dodaje da su joj u oči upadale gluposti poput anegdote kod zubara koji je uporno ponavljao: ’1Ali vi ste sigurno naviknuti na vrućine, budući da dolazite iz Afrike’. A ja sam, u međuvremenu strašno se znojeći, morala da odgovaram: 'Zapravo i mi u Njujorku imano četiri godišnja doba’.“

Smeh razbija barijere

Rouz-En kaže da ipak smata da su njeni doživljaji smešni. Da je knjigom želela da nasmeje ljude, jer smeh najbolje razbija sve barijere. Kad se govori o teškim temama kao što su poreklo ili integracija, ljudi će pažljivije da slušaju, ako je to što pričate zabavno.

Autorkina deca na igralištu u Berlinu

Autorkina deca na igralištu u Berlinu

Kad je prvi put stigla u Berlin, tamo nije bilo mnogo ljudi crne boje kože. Redovno je osećala na sebi radoznale poglede. „To je bio 2001. A onda, nekoliko godina kasnije, odjednom ste počeli da viđate crne ljude. Ali oni su vrlo očigledno bili Afrikanci. Mi smo svi bili crni, ali između nas je postojao kulturni jaz. To je kao razlika između Nemca i nekog iz Srbije. Tu postoje kulturne razlike iako su i jedni i drugi beli.“

Autorka kaže da većina Nemaca misli da su ljudi integrisani u društvo ukoliko imaju određen stepen obrazovanja ili ako dobro govore jezik. „Ali ne osećate se integrisano sve dok vas ljudi ispituju otkud znate nemački tako dobro.“ Rouz-En misli da je učinila skoro sve što je mogla da bi se uključila u društvo, ali da Nemci još moraju da nauče da prihvataju ljude koji žele da se integrišu. Da prestanu da se boje.

„Ja ću uvek biti crna žena u Nemačkoj. Možda će biti drugačije za generaciju moje djece. Berlin je jedinstven jer postaje vrlo raznolik, ali ako odete iz Berlina, vrlo ćete brzo shvatiti da Nemačka nije baš tako raznolika. Trebaće vremena da ljudi počnu da se mešaju i da boja kože ne igra tako veliku ulogu.“

Autor: G. Blekburn / S. Kobešćak
Odgovorni urednik: I. Đerković