″Ništa nije toliko puno života kao groblje″ | Mozaik | DW | 28.04.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

"Ništa nije toliko puno života kao groblje"

Berlinska groblja su bila i ostala posebna mesta puna istorije ali i života. Ona ne govore samo o onima koji su tu sahranjeni, već i o gradu i njegovim stanovnicima danas.

Interes za tajanstvena berlinska groblja u meni je probudio jedan moj bivši dečko. Za vreme DDR-a tamo je naime radio, kao politički nepodobna osoba, morao je da kopa rake. Država Istočne Nemačke je na raspolaganju imala razne metode da se reši takvih: „nepodobni“ nisu smeli da studiraju, niti da rade u željenoj profesiji. Vlasti bi ih ostavile na miru tek kada bi bili van domašaja društva, bez mogućnosti negativnog uticaja na druge. Tako je moj bivši završio kao grobar.

DDR-a ionako nije posebno poštovao mesta kao što groblja. 1961. godine ondašnji režim je naložio izgradnju zida usred jednog od najstarijih i istorisjki najznačajnijih groblja u Berlinu – Invalidskog groblja. Ime je dobilo po Kući za ratne invalide koju je u blizini groblja izgradio još pruski car Fridrih Drugi, sredinom 18. veka.

Kada sam poslednji put bila na ovom mestu, čula sam kako jedan francuski turistički vodič govori da je sačuvana samo trećina nadgrobnih spomenika starijih od 200 godina. Drugim rečima, DDR nije prezao od uništavanja spomenika čak ni na mestima gde su sahranjeni posmrtni ostaci pruskih časnika. A grobovi i spomenici koji su tada uništeni, morali su nestati iz samo jednog razloga – kako bi se stvorio prostor za izgradnju betonskih prolaza na kojima su postavljeni tornjevi za nadzor s ugrađenim reflektorima.

Počivali u miru – ali ne zauvek

Udaljeno nešto manje od jednog kilometara od Invalidskog groblja, nalazi se Dorotejino groblje, koje takođe potiče iz 18. veka. Budući da se nalazi na mestu dovoljno udaljenom od nekadašnjeg Berlinskog zida, vlasti DDR-a su ga poštedele. Groblje je stecište mačaka, a ispod stabala platana nalaze se grobovi poznatih osoba: pisaca Bertolda Brehta, Hajnriha Mana i Kriste Volf, arhitekte Karla Fridriha Šinkela i bivšeg nemačkog predsednika Johanesa Raua.

Priznajem, kada sam prvi put posetila ovo mesto, grobovi poznatih me nisu zanimali. Moju su pažnju privukle su male bele zastave koje su provirivale iz bršljana na ponekim mestima. Pored njih se nalazio natpis koji je označavao da je ovom grobu „isteklo vreme“. Kada sam to pročitala, pomislila sam samo: „Počivali u miru – ali ne zauvek. Vreme večnog mira je prošlo“. O čemu se uopšte radi?

U Berlinu postoji sveukupno oko 230 groblja s ukupnom površinom od 1.200 hektara. Iako se čini da je ova površina dovoljna za „večna počivališta“ to ipak nije tako. U Nemačkoj se grobna mesta ne kupuju za uvek već se samo iznajmljuju, najčešće na 20 godina. Posle isteka tog perioda, porodice mogu da produže ugovor, a to znači veću taksu. Ukoliko to ne učine, grobovi se prazne i na njihovo mesto dolaze novi „stanari“. Toliko o poštovanju prema mrtvima.

Na miru mogu da počivaju samo zaista poznate osobe. Njihova grobna mesta finansira grad Berlin. Groblje na kojem se verovatno nalazi najveći broj nemačkih poznatih osoba je gradsko groblje Šeneberg (Lepo brdo). Ovde između ostalih počivaju Marlene Ditrih i fotograf Helmut Njutn.

Groblje samoubica, groblje ateista

Groblje koje je po meni nekako najstrašnije, svakako je groblje Grinevald-Forst (Zelena šuma) i to ne samo zato što se nalazi na jednom udaljenom mestu u šumi, već i zbog njegove zastrašujuće istorije i nastanka. U blizini protiče reka Havel, koja je baš na tom mestu, u 19. vesku, često izbacivala leševe - samoubica ili utopljenika. S obzirom da je samoubistvo u crkvi smrtni greh, ovi nesrećnici nisu smeli biti sahranjeni na gradskim, crkvenim grobljima. Uprava šuma je 1879. godine pronašla jedno pragmatično rešenje i izdala dozvolu sahranjivanja nepoznatih mrtvih i samoubica na ovom mestu. Sve do danas je zadržan naziv – groblje Samoubica.

A u poznatoj četvrti Prenclauer Berg 1847. godine osnovano je groblje za ateiste. Ono je devedesetih godina prošlog veka postalo park kojim se šetaju majke i guraju kolica s decom. Na ulazu u park još uvek stoji ploča koja se tu nalazila od samog početka: „Uživaj u životu koliko možeš jer vaskrsnuće i večni život ionako ne postoje“.

Za razliku od ovog, na jevrejskom groblju u severoistočnom delu grada, oko jezera Vajzen, i danas se oseća potpuno drugačija atmosfera. Ovo groblje je po mom mišljenju jedno od najlepših u Berlinu. Osnovano je 1880. godine, a u međuvremenu je, sa svojih 115.000 grobnica, najveće jevrejsko groblje u Evropi. Ovde u prvom redu počivaju jevreji koji su preminuli pre Holokausta, ali koristi se i danas.

Zelena oaza

Poslednjih godina je porastao interes za alternativne sahrane. Rezultat je da klasična gradska groblja ponovno imaju više mesta na raspolaganju što je pak gradske vlasti dovelo do jedne nove ideje. Dugoročno gledano bi naime čak trećina ovih površina mogla biti iskorištena u druge svrhe. „Groblja su mesta sećanja, tuge. No, ona su istovremeno mesta opuštanja i mira…“ piše na internet stranici odseka za planiranje i razvoj grada. Namera je da se građani Berlina ohrabre da gradska groblja koriste kao parkove – naravno uz dužno i potrebno poštovanje prema mrtvima.

Ja to činim već sada. I pri tome nisam jedina. Ujutro, dok trčim preko jednog groblja u Pankovu, prati me cvrkut ptica. Jednom sam čula čak i sovu, a pre nedelju dana sam ovde srela i lisicu. Slažem se s rečenicom koju je jednom napisao Teodor Fontane: „Ništa nije toliko puno života kao groblje“.


Autori: Jane Paulik / Željka Telišman
Odg. Urednica: Dijana Roščić