Nevidljivi ljudi BiH

„Život mi se pretvorio u pitanje kako dalje? Kako nahraniti decu, kako im obezbediti ono najnužnije i zaštititi ich“, pita se Samir Musić koji i dvadeset godina nakon rata s porodicom živi u izbegličkom kampu u selu Velagići, nedaleko od Ključa. Iz rodne Banjaluke je kao 16-godišnjak izašao početkom rata, pa se, preko Vlašića, domogao teritorije pod kontrolom tadašnje Armije BiH. Odatle je nastavio put do Austrije gde mu je živela majka. U Austriji je završio pekarski zanat, počeo i da radi, ali ubrzo nakon rata odlučuje da se vrati u Bosnu i Hercegovinu. S obzirom na to da u rodni grad nije mogao da se vrati jer nije imao gde, putuje i radi po celoj zemlji. U Ključu upoznaje svoju suprugu koja takođe nije imala stalni smeštaj, pa prihvataju ponuđeni kolektivni smeštaj, misleći da će to biti samo neko privremeno rešenje.

„U ovom kampu živimo već više od 14 godina. Teško je i opisati kako preživljavamo bez posla, bez primanja. Sreća je što ne moramo da plaćamo struju i grejanje, za šta troškove podmiruje mesna zajednica, koja je i sama korisnik jednog dela baraka u izbegličkom kampu“, kaže Samir. Bilo je bolje, dodaje, dok je radio kao pekar, ali zbog zdravstvenih problema taj posao više ne može da radi. Srećan je, dodaje, ako ga komšija ponekad pozove da mu počisti štale i izbaci stajsko đubrivo, jer mu za to da „dvadeset konvertibilnih maraka i kolut sudžuka“.

„Teško nam je više i da govorimo o svemu“, kaže Samirova supruga Belma. „Ponekad dobijemo nešto pomoći u hrani od humanitarnih organizacija, poput Merhameta ili Karitasa, ali i to sve ređe“. Dok Samir pokazuje električni šporet koji se doslovno raspada, kao i prazan frižider sa nešto jaja što je dobio umesto naknade za neki fizički posao, Belma priča da deci najčešće priprema uštipke, baš od tih jaja i od brašna koje dobiju od humanitarnih organizacija. Samir kaže da je za celu porodicu praznik kada radi kod komšija i zaradi kolut sudžuka.

Nevidljivi ljudi

Nemaštinu nekako i podnose, ali ih u krajnji očaj baca odnos ljudi prema njima. Ljudi koji žive u kampu za većinu suseda su, kako kažu, samo objekti koji im narušavaju lepo okruženje, bića koja ne bi trebalo da budu tu, nevidljivi ljudi. „Najteže mi pada to što nam niko ne dolazi. Nemamo prijatelje, nemamo s kim da popričamo, ljudi nas izbegavaju, kao da smo označeni, drugačiji“, kaže Samir. Deca, dodaje tužnim glasom, pokušavajući da sakrije suze, često dolaze kući uplakana, jer druga deca, njihovi vršnjaci iz komšiluka, ne žele da se igraju s njima – decom iz kampa.

Osmogodišnja Samira kaže da najviše voli da se igrati „lopova i policije“ sa svojim tri godine starijim bratom Raifom. I jedno im drugo veoma vole matematiku i odlični su učenici, iako i u svojim razredima osećaju odbojnost drugih prema njima – deci iz kampa. Raif je, osim u matematiku, zaljubljenik u nemački jezik, ali i informatiku i računare, koje tek ponekad može da vidi u školi.

Mesto bez nade

Kamp u Velagićima, osim Musića, koristi još šest porodica, većinom iz sela sa područja Ključa i Sanskog Mosta. Razočarani i utučeni zbog uslova u kojim žive, retki su raspoloženi za priču s novinarima. E.S. je u kampu već osam godina. Radila je nekih šest godina, ali je retko za taj posao dobijala platu. Sada radi kada joj neko ponudi neki fizički posao, kako bi prehranila sebe i svoju 15-godišnju ćerku. „Da mi je normalan krov nad glavom i bar nekog posla da odškolujem dete. Ništa mi ne bi bilo teško“, kaže ona. Iako je bila odlična učenica, ćerka je nastavila da se školuje za trgovca. Tako „ima šanse da nađe posao“ – iako silno želi da jednog dana studira Likovnu akademiju u Bihaću ili Sarajevu.

Razgovaramo u zajedničkim prostorijama korisnika kampa, trošnoj kuhinji na kojoj je vreme ostavilo traga. E.S, koja je zamolila da se ne koristi njeno puno ime, vreba priliku da joj se ćerka vrati u sobu, pa tek onda priznaje da je „izgubila svaku nadu“ i da joj se život u potpunosti pretvorio u borbu za bolje sutra njenog deteta.

Na licima Samira i Belme Musić takođe je teško videti išta osim očaja. Ipak, pronađu snage da uzvrate osmeh i da, i pored svih nedaća, ljubavlju obaspu svoje Raifa i Samiru. Za malo sreće, kaže Samir, dovoljno je i lepo vreme. „Onda smo većinom napolju, idemo po okolnim brežuljcima i šumama, skupljamo pečurke, orahe, voće... Kad bismo bar imali kozu, kokoške ili kravu, bilo bi nam mnogo lakše“, glasno razmišlja Samir. A onda tužno dodaje: „Ali nemamo gde da ih držimo... Mi smo zaboravljeni ljudi, ljudi na kraju sveta“. Gotovo polovinu pošljunčanog dvorišta kampa, mesna zajednica koristi kao stovarište za vreće veštačkog đubriva, koje deli lokalnim zemljoradnicima.

Kolektivni centri pred zatvaranjem

Procenjuje se da je tokom rata od 1992. do 1995. godine u Bosni i Hercegovini sa svojih ognjišta pomereno i izmešteno više od tri miliona ljudi. Na području Federacije BiH su, prema zvaničnim podacima, još uvek aktivna 93 izbeglička centra, sa ukupno 1.956 korisnika. Kako za Dojče vele kaže Sulejman Alijagić, pomoćnik ministra za raseljena lica i izbeglice Federacije, većina izbegličkih centara trebalo bi da bude zatvorena do 2017. godine. Umesto kolektivnih centara, za lica koja još uvek nemaju smeštaj biće izgrađene smeštajne jedinice, takozvani „socijalni stanovi“. Sredstva za izgradnju „socijalnih stanova“ obezbeđena su iz budžeta i kroz kreditna zaduženja, a radovi su uveliko u toku u većini kantona Federacije. Na žalost, to nije slučaj i sa Unsko-sanskim kantonom, na čijoj teritoriji se nalazi i izbeglički kamp u Velagićima. Prema rečima Sulejmana Alijagića, taj kanton će se naći u drugom krugu realizacije projekta rešavanja pitanja kolektivnih centara za raseljene osobe.

Samir i Belma Musić, kao i E.S, boje se da potraže sreću negde drugde, boje se da bi mogli da izgube i taj, kakav-takav krov nad glavom. Kažu da su izgubili nadu, ali da imaju još vere u Boga i dobre ljude. Raif i Samira osećaju, ali ne razumeju brigu i očaj svojih roditelja. Za malo sreće i radosti dovoljna im je i nova lopta. Staru, jedinu koju su imali, izgrizli su i odneli psi lutalice, retki posjetioci koji još zađu u izbeglički kamp u Velagićima.