Nestanak štamparije Vuka Karadžića | Mozaik | DW | 10.06.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Nestanak štamparije Vuka Karadžića

Štamparija armenskog katoličkog reda u Beču odigrala je bitnu ulogu u kodificiranju južnoslavenskih jezika. Štamparske mašine istorijske vrednosti nedavno su, međutim, prodate po ceni starog gvožđa.

„Evo, pogledajte, to je sve što je ostalo od naše poznate štamparije“, kaže pater Paulus Kođanian i zastaje pred staklenom vitrinom u jednom od hodnika mehitarističkog manastira u Beču. Iza stakla, u mračnom prolazu, nazire se stara štamparska mašina, prašnjava i masna, sa velikom metalnom pločom i nekoliko redova slova. Možda upravo ona na kojoj je svoja dela svojevremeno štampao i Vuk Stefanović-Karadžić? „Ne, to sigurno nije ta mašina. One iz tog perioda odavno su potrošene i prodate. Isto se, međutim, desilo i sa novijim mašinama. I njih smo bili primorani da prodamo u staro gvožđe“, objašnjava pater Kođanian.

Pa iako se manastir na taj način rešio finansijskih briga – štamparija odavno nije bila rentabilna – prodajom i poslednje mašine okončana je dugogodišnja tradicija jedne od najpoznatijih bečkih štamparija. Posebno važnu ulogu ta štamparija odigrala je u procesu kodifikovanja južnoslovenskih jezika i time formiranja nacionalnih i kulturnih identiteta naroda u tom delu Evrope.

Mehitari štampali djela Vuka Stefanovića Karadžića

Pater Paulus Kođanian

Pater Paulus Kođanian

Najpoznatija dela koja su štampali bečki mehitaristi svakako su dela Vuka Stafanovića-Karadžića, Petra Petrovića Njegoša, Antuna Mažuranića ili Josipa Juraja Štrosmajera. Dela tih autora formirala su na izvestan način srpsku i hrvatsku kulturu, ali od gotovo iste važnosti za jezike i kulture zemalja Jugoistočne Evrope, bila su i dela slovačkih, slovenačkih, makedonskih, čeških, rumunskih ili bugarskih pisaca i naučnika. „U našoj štampariji štampane su knjige na preko 50 jezika i to još sa početka 19. veka. Često su to bili prevodi Biblije, ali najčešće rečnici i gramatike. Štamparija je bila poznata po tome što je posedovala razna ćirilična pisma, ali i mnoga orijentalna. Ovde je, na primer, štampan prvi japansko-nemački rečnik. Vuk Stefanović-Karadžić, koji je u Beču živeo i radio preko 40 godina, ovde je štampao prvi prevod Biblije na srpski, ali i sve svoje druge važne knjige, prvi srpsko-nemačko-latinski rečnik, na primjer. Petar Petrović Njegoš takođe je bio lično prisutan kada se ovde štampao njegov 'Gorski vijenac'“, priča pater Paulus Kođanian.

No kako su se zapravo pripadnici jednog jermenskog katoličkog reda našli u poziciji da u Beču štampaju tako bitna dela za kulture Južnih Slovena?

Crkva Mehitarističkog manastira u Beču

Crkva Mehitarističkog manastira u Beču

Mehitaristički red osnovan je 1701. godine u Istanbulu. Osnovao ga je jermenski sveštenik Mehitar fon Sebaste, jer je želeo da štampa knjige bitne za jermensku kulturu, koja je u Osmanskom carstvu bila pod teškim represalijama. Mehitaristi zbog toga bivaju primorani da napuste Istanbul i da se preko Peloponeza presele u Veneciju, odakle jedan deo reda 1773. godine odlazi u Trst. Zbog Napoleonovih ratova, oni se 1810. godine iz Trsta sele u Beč, a iste godine od austrougarskih vlasti dobijaju i dozvolu da se trajno nasele u glavnom gradu monarhije. Štampanje knjiga za mehitariste još je u Italiji bio glavni izvor prihoda, ali dolaskom u Beč obim posla u štampariji raste, jer naučnici tog doba svoja dela nastoje da štampaju u centru carstva, što im garantuje veći publicitet. Kako imaju naklonost Habzburgovaca, mehitaristi uskoro dobijaju i ekskluzivno pravo za štampanje školskih knjiga u celoj monarhiji.

Etabliranje govornog jezika

No ipak, najvažnija dela koja su se štampala u mehitarističkoj štampariji u Beču, jesu ona koja su vodila kodifikovanju južnoslovenskih jezika, odnosno etabliranju tadašnjeg govornog jezika kao književnog, objašnjava Gertruda Matineli-Kenig, slavistkinja i istoričarka na Austrijskoj akademiji nauka. „Do tada je pisani književni jezik u južnoslovenskim zemljama bio crkvenoslovenski, i etabliranje govornog jezika kao pisanog-književnog u mnogim zemljama je bio dugotrajan i komplikovan proces. Od velike važnosti za te procese bilo je štampanje publikacija kojima se pokušavalo da se ti jezici etabliraju, bilo je bitno da i ti pokušaji dopru do šire javnosti, a ne da se ta diskusija vodi samo između nekoliko naučnika“, objašnjava Marineli-Kenig.

Dr Gertruda Marineli-Kenig

Dr Gertruda Marineli-Kenig

Štampanje tih publikacija – rečnika, gramatika, pravopisa i verskih knjiga – podržavalo je i samo Austrougarsko carstvo. Osim u štampariji u mehitarističkom manastiru, slavističke publikacije štampane su i u desetak drugih štamparija u Beču. I pored toga što je bilo jasno da te publikacije mogu da vode nacionalnom buđenju u pojedinim zemljama carstva, kao i težnjama za otcjepljenjem, objašnjava Marineli-Kenig. „To se na kraju i desilo, i ta politika Austrougarske monarhije jeste protivrečna. Tako je danas teško reći kako je izgledao koncept kulturne politike carskog dvora u to doba. Sa jedne strane, teži se, naravno, održanju monarhije, sa druge strane se jačaju nacionalni identiteti u pojedinim zemljama. Činjenica je ipak da negovanje kulturnog identiteta u zemljama carstva, Beču nije smetalo. Carskoj porodici bilo je najvažnije da se o njima ne piše ništa loše. To je važilo i za časopise iz tog perioda, u kojima su često predstavljani i najudaljeniji krajevi monarhije“, priča Marineli-Kenig.

Carski dvor nudio platformu za razvoj kulture jezika

Iako je dakle teško definisati austrougarsku kulturnu politiku prema zemljama monarhije, činjenica je da je carski dvor u svakom slučaju nudio platformu za razvijanje kultura i jezika u pojedinim zemljama. Jedan od primera za to je i Bečki književni dogovor iz 1850. godine, kada su se u Beču sastali književnici iz Srbije, Hrvatske i Slovenije, s ciljem dogovora o ujedinjenju književnih jezika Srba, Hrvata i Slovenaca. „Taj dogovor se na kraju ipak nije održao, odnosno, nikada nije zaživeo. Identitet se jednostavno veže uz imenovanje jezika, a da to nije tako, mi ni danas ne bi imali problem sa tim da srpskohrvatski jezik nazovemo srpskohrvatskim, već da se taj jezik u nazivu, a verovatno i u razvoju, deli na najmanje pet jezika. Možda je to politički neminovno, ali ja smatram da to imenovanje jezika ne bi trebalo da igra tako važnu ulogu. Bilo bi jednostavno razumno prihvatiti činjenicu da se ti narodi međusobno jako dobro razumeju“, kaže Marineli-Kenig.

Za same mehitariste, politički uticaji publikacija koje su napuštale njihovu štampariju nije bio važan. Za njih je štamparija bila pre svega izvor prihoda. Na nju su gledali gotovo isključivo sa aspekta finansija, što ni danas, čini se, nije drugačije. „Istorija je da se pamti, budućnost je da joj se priđe što fleksibilnije“, šali se pater Paulus Kođanian, zaključavajući u mehitarističkom manastiru vitrinu sa starom štamparskom mašinom. „U vreme računara, naša štamparija jednostavno nije mogla da bude profitabilna. Preko pet godina ovde smo imali radnike koji nisu imali posla, a dobijali su plate. Sada više nemamo to finansijsko opterećenje, a to je za manastir najvažnije“, objašnjava pater Kođanian. Ali zar nije velika šteta da štamparija sa tako bogatom tradicijom prestane sa radom i da se potpuno rasproda? „Možda je šteta, verovatno jeste. Ali bi, takođe, bilo suludo da zbog emotivnog sećanja na tu prošlost danas patimo“, zaključuje pater Paulus Kođanian.

Autor: Emir Numanović, Beč

Odgovorni urednik: Ivan Đerković