1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Nepismenost - globalni problem

Svetski lideri dogovorili su se 2000. o šest ciljeva programa „Obrazovanje za sve“. Rok je 2015. Ovogodišnji Globalni izveštaj, kojim se prati sprovođenje tog programa UNESKO, predstavlja direktorka programa Polin Rouz.

DW: Kada smo razgovarali o prethodnom Globalnom izveštaju o sprovođenju programa „Obrazovanje za sve“, upozorili ste na zabrinjavajuće podatke kada je reč o broju dece koja ne pohađaju školu. Da li je tu došlo do nekakvih promena?

Polin Rouz: „Nažalost, brojke pokazuju stagnaciju. Još uvek 57 miliona ne može da ide u školu, nikada nije bilo u školi ili ju je rano napustilo. Mnoga od te dece nisu naučila čak ni one osnovne stvari.“

Kakav je opšti trend u novom izveštaju – pozitivan ili negativan?

„Kada je reč o napretku on je postignut pre svega na polju ravnopravnosti polova. U 60 odsto zemalja postignut je cilj da na osnovnoškolskom nivou obrazovanja bude podjednak broj devojčica i dečaka. Kada je reč o ostalim ciljevima, tu beležimo manji napredak. I dalje je nepismeno 774 miliona odraslih, a od tog broja, dve trećine su žene. Očekujemo da će u samo 29 odsto zemalja biti postignut cilj, odnosno da neće biti odraslih koji su nepismeni. To je, dakle, područje na kome će morati i dalje da se radi. U delu nižeg srednjeg obrazovanja takođe beležimo sporiji napredak. Još uvek 69 miliona adolescenata ne ide u školu i situacija se tu u odnosu na 2004. godinu nije mnogo promenila. U osnovi, očekujemo da ni jedan od šest ciljeva neće biti ostvaren do 2015. godine tako da će i posle tog roka morati da budu postavljeni novi ciljevi, ali će oni morati da se fokusiraju pre svega na one najugroženije.“

Taj period posle 2015. godine pominje se i u Globalnom izveštaju u kome se navodi da bi cilj trebalo da bude jednak pristup obrazovanju. Zašto baš to?

Polin Rouz

Polin Rouz

„Jedna od grešaka prilikom utvrđivanja ciljeva programa 'Obrazovanje za sve' do 2015. bila je to da se nije vodilo računa o najugroženijima. Iako je u programu navedeno da je neophodno poboljšati situaciju među ugroženim kategorijama – devojčicama i ženama, ili onima koji žive u zabačenim regionima – ipak se prilikom analize napretka pokazuje da oni nisu u dovoljnoj meri bili obuhvaćeni tim procesima.“

Poslednjih godina mediji su se fokusirali na krizne regione kao što je sever Afrike ili recimo Sirija, kao i na Avganistan u post-talibanskom periodu. Gde vi uočavate najveće probleme s obzirom na politička previranja, a kada je reč o obrazovanju.

„Najugroženija su deca u zonama u kojima ima sukoba – polovina njih je van škole. To će zapravo biti problem koji će nastaviti da se povećava, ako ništa drugo, a ono u Siriji, Centranoafričkoj Republici i tako dalje. Samo 1,4 odsto humanitarne pomoći troši se na obrazovanje. Smatra se da obrazovanje nije ono što treba pružiti deci u kriznim područjima, a upravo je to ono što je toj deci najpotrebnije.“

Svake godine Globalni izveštaj ima jednu, centralnu temu. Ove godine je to u velikoj meri kvalitet nastave. Čak i u bogatim zemljama dobro obučeni nastavnici često odlaze iz socijalno izolovanih područja i prelaze u bogatije sredine u kojima je obrazovanje ionako na dobrom nivou. Kakvi sistemi su uočeni u Izveštaju koji bi mogli da posluže kao dobar primer?

„Zemlje kao što je Republika Koreja, u kojoj je standard u nastavi na veoma dobrom nivou i u kojoj su razlike među regionima minimalne, sprovode čvrstu politiku koja garantuje da i u udaljenim ili siromašnijim regionima rade iskusni i kvalifikovani nastavnici. Ti nastavnici dobijaju razne beneficije u smislu razvoja njihove karijere. U drugim zemljama, na primer u Bangladešu, postoje pravila koja obezbeđuju da nastavnici dobijaju stanove. To je posebno važno za žene u udaljenim područjima – njima je neophodan dobar i bezbedan smeštaj. U Gambiji nastavnici dobijaju dodatak na platu od 40 odsto ako rade u udaljenim krajevima. Neophodno je napomenuti da je to popriličan procenat, i to je važno jer je u nekim zemljama takav podsticaj isuviše mali.“

Da li ste, kako se približava 2015. razočarani kada se osvrnete na prethodnih 10 ili 15 godina ili ipak imate nade, bar kada je reč o nekim aspektima ovog programa?

„Mislim da možemo reći i da je čaša polu-puna, ali i da je polu-prazna – zavisi kako se gleda. S jedne strane, mislim da bez ciljeva koje smo postavili ne bi dobili pažnju međunarodne javnosti koja nam je bila potrebna kako bi se ukazalo na problem obrazovanja. Svakako da je bilo i poboljšanja, naročito kada je reč o rodnoj ravnopravnosti, odnosno o ravnoteži broja devojčica i dečaka u školama. Iako danas još uvek 57 miliona dece ne pohađa školu, ipak je taj broj duplo manji od broja dece van škole 2000. godine. Međutim, u poslednjih par godina progres je usporen, pomoć je usporena i ako ne budemo nešto hitno uradili, velikom broju dece neće biti pružena šansa kakvu zaslužuju.“

Autor: Greg Vizer / idj
Odgovorni urednik: Nemanja Rujević