Neofašizam živi i danas

Le Loreto u Milanu je trg sa kružnim tokom, u čijem centru se nalazi mala zelena površina. To mesto nije ništa posebno. Nije ni lepo. Međutim, taj trg je dobro poznat svim Italijanima. Tu su, naime, pripadnici italijanskog pokreta otpora za vreme Drugog svetskog rata, obesili leš bivšeg diktatora Benita Musolinija. Iako je već odavno mrtav, njegova uloga i popularnost se ne smanjuju. U raznim anketama, Italijani uvek i iznova biraju upravo njega kao najvećeg italijanskog državnika u istoriji.

Međutim, Musolini popularnost ne uživa samo u neonacističkim krugovima već i među konzervativcima, dakle, među sasvim običnim ljudima. Jedan od njih je Tomazo Pini, trgovac povrćem čija se prodavnica nalazi baš na trgu Le Loreto. On je uveren da je Italija pod fašističkim režimom bila bezbedna zemlja, sa jasnim zakonima i pravilima i da bi joj tako nešto i danas dobro došlo. „Danas se više ne zna ko pije, a ko plaća. Na svakom koraku vas neko ugrožava ili gnjavi; prosjaci, sitni lopovi… Nekada su žene mogle sasvim bezbedno da izađu na ulicu“, kaže Pini. Na sebi ima farmerke, sportsku jaknu, kožne cipele i moderne naočare. Po njegovoj spoljašnjosti ne bi se moglo zaključiti da deli ista gledišta kao i nasilnici, pripadnici radikalne, neonacističke scene.

Tamo gde je država zakazala

„Oni čine mnogo toga dobrog za porodice sa malim primanjima“, kaže jedan muškarac iz komšiluka o članovima jednog rimskog neonacističkog centra. Ta ustanova se zvanično vodi kao mesto susreta i kulture, bez ikakve ideološke pozadine. Ali u Rimu je javna tajna da je zapravo reč o pripadnicima italijanskog ogranka neonacističke mreže „Krv i čast“ („Blood and honour“), čije je sedište u Velikoj Britaniji. Iako se u javnosti predstavljaju kao konzervativci i prijatelji porodice, poseta njihovoj internet-stranici odmah ukazuje na to šta je zapravo ta mreža. Oni pozivaju na „održavanje rasne čistoće italijanskog naroda“, na nasilje protiv stranaca, homoseksualaca i levičara. Ali u njihovom centru u Rimu, nude samo razne slobodne aktivnosti ili besplatno čuvanje dece. Drugim rečima, oni nude pomoć tamo gde je država odavno zakazala. A ekonomska kriza i osiromašenje italijanske srednje klase, samo im dodatno pomažu. Oni, kao i sve druge desnoradikalne organizacije, nude vrlo jednostavna rešenja – a ona se najlakše i prodaju i prihvataju.

Nema razlika između desnice i radikalne desnice

Međutim, mnoge druge desnoradikalne organizacije i stranke, deluju sasvim otvoreno. Članovi Nove snage (Forza Nuova) na primer, kojih danas ima oko 2.500, uopšte ne kriju svoja uverenja. Naprotiv, pokušavaju da ih prošire. Imaju vrlo širok krug „prijatelja i poznanika“, kontakte i u samom srcu italijanskog građanskog društva. Bivši rimski gradonačelnik Đani Alemano, recimo, oženjen je ćerkom jednog vrlo istaknutog neofašiste. Njihov sin je vođa jednog desnoradikalnog, studentskog pokreta. Uz pomoć takvih kontakata i veza, radikalne grupe su i u prošlosti, ne samo širile svoj uticaj, već dolazile i do državnog novca.

Drugim rečima, u Italiji sve više nestaje granica između desničara i radikalne desnice, a s njom se sve više udesno pomera i politički centar. Tome u velikoj meri doprinosi i bivši premijer Silvio Berluskoni koji je jednom prilikom politiku Benita Musolinija okarakterisao kao „u osnovi nimalo lošom“. „Musolini je napravio jednu grešku – ušao je u savez sa nacionalsocijalistima. Ali on je učinio i mnogo toga dobrog“, rekao je Berluskoni.

Nema suočavanja s prošlošću

Fašizam je u Italiji bio na vlasti skoro 20 godina. Musolini je vladao od 1922. do 1943. godine. Uprkos tome, italijansko društvo se do danas nije pozabavilo svojom prošlošću. „Diktatura Benita Musolinija tokom koje su hiljade ljudi izgubile život i danas se često označava kao 'mekana diktatura'“, kaže švajcarski istoričar Aram Matioli koji već godinama istražuje italijanski fašizam.

Bilans njegovih istraživanja je zastrašujuć. „Fašistička Italija bila je najbliži partner nacionalsocijalističke Nemačke i odgovorna je za najteža zlodela i zločine. Ali Italija je to izbrisala iz sećanja. Umesto toga, u centar istorijskog sećanja stavljen je kraj Drugog svetskog rata kada je i sama Italija bila okupirana od strane Nemačke i tako postala žrtva“, kaže Matioli. Ali fašističke ideje i danas žive. Već 1946. godine u Italiji je osnovana nova, desnoradikalna stranka, neofašistički Italijanski socijalni pokret (Movimento sociale italiano). Godine 1955. taj pokret doživeo je ideološku promenu i od tada se zovu Nacionalni savez. Zvanično su se odvojili od fašističkih ideala i na taj način čak uspeli da uđu u vladu.

Međutim, mnogi njihovi članovi nisu prihvatili tu promenu i osnovali su male, desnoradikalne strane. Jedna od njih bila je i stranka Socijalne akcije (Azione sociale) na čijem čelu se nalazi unuka Benita Musolinija, Alesandra Musolini (na naslovnoj fotografiji). Ta stranka postala je deo Berluskonijeve stranke Narod za slobodu i od tada je unuka bivšeg diktatora poslanica u Parlamentu. Ona nikada nije krila koliko je ponosna na svog dedu, a, što je posebno zanimljivo, od nje do sada u Italiji još niko nije ni tražio da se distancira od fašističkih ideja.

Autorke: Kirstin Hauzen / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković