Neobična istorija stidnih dlačica

I stidne dlačice se mogu brijati, šišati, plesti, farbati. Kažu da im se može dodati i „po koja veštačka“ kako bi dojam bio još jači, bolji…Njima se može izraziti i pogled na svet, mogu se poslati političke poruke, signali ugnjetavanja kao i simboli svih mogućih vrsta sloboda. Možemo ih prikrivati, ali i pokazivati – bilo samo odabranima, bilo javno, na plažama i javnim kupalištima.

Stidne dlačice bile su i ostale izuzetno važan deo telesnog izražavanja, a naš odnos prema njima menjao se - kroz vekove i različite kulture. Koliko te različitosti i danas postoje pokazuju mnogobrojni primeri. Dok su recimo stidne dlačice u nekim kulturama Afrike i Okeanije, još i danas simbol plodnosti, a u Japanu znak izuzetne ženstvenosti, one su na području (današnje) Evrope i Severne Amerike često znak nebrige o telu, pa čak i nekulture i necivilizovanosti.

Tako primera radi u gotovo nijednom pornografskom filmu snimljenom proteklih godina u ovim zemljama, nećete videti nijednu glumicu ili glumca koji na i oko polnih organa nisu u potpunosti obrijani. Međutim, da takva moda i navika stalnog brijanja i depiliranja može imati čak i za „prave“ glumce nezgodne posledice, svedoči primer Kejt Vinslet.

Ona je, kako je sama izjavila, tokom snimanja filma „Žena kojoj sam čitao“, morala da na tzv. intimnom delu tela nosi – periku. Usled čestog depiliranja, stidne dlačice joj navodno više nisu mogle narasti do željene dužine i gustoće, tipičnu za ženu pedesetih godina prošlog veka koju je na kraju morala glumiti.

Nervni slom zbog dlačica

Perike su se na ovim delovima tela nosile i ranije. Po prvi put se pominju u nekim istorijskim zapisima iz Engleske, iz ranog 17. veka, gde su bile vrlo popularne među prostitutkama. Umetnost, slikarstvo (barem ono klasično) ih međutim nikada nije posebno cenilo. To se najbolje vidi na primerima potpuno obrijanih renesansnih Venera i Afrodita.

A to je s druge strane imalo za posledicu da je jedan od najvećih istoričara umetnosti 19. veka, Džon Ruskin, u svojoj prvoj bračnoj noći navodno doživeo nervni slom kada je pored sebe ugledao ženu koja je, gle čuda i užasa, oko polnog organa imala isto tako dlačice kao i on sam.

Susrete s nagim ženskim telom, veliki Ruskin je do tog trenutka imao jedino ispred platna velikih majstora, koji su ga prikazivali u „idealizovanom izdanju“. Ovaj prizor ga je navodno toliko uzrujao da je pobegao glavom bez obzira i bez i najmanje želje za povratkom u bračno gnezdo. Brak je tako nakon nekoliko dana anuliran, a Ruskin, traumatizovan ovim iskustvom, više se nikada nije ženio.

Simbol animalnosti i seksualnosti

Međutim, istorija poznaje i sasvim drugačije primere. Tako je veliki pesnik, Lord Bajron bio pravi obožavatelj ženske kose, ali i stidnih dlačica. U njegovoj ostavštini, masi pisama koje je dobijao od svojih prijateljica i koja se i dan danas čuvaju u arhivima poznatih muzeja, mogu se još uvek naći upravo one – male, kovrčave dlačice svih boja i nijansi.

Neke kulture, kao ona severnoameričkih Indijanaca otišle su po ovom pitanju mnogo dalje od pomenutog pesnika. Indijanci su doduše smatrali da je svaka i najmanja dlaka na telu ovde stigla greškom, pa su ih neumorno uklanjali, čupkajući ih golim prstima. One su za njih bile znak animalnosti, nešto čemu je znači mesto na životinjskom, a nikako na ljudskom telu.

U tom smislu, smatrajući upravo ženske stidne dlačice simbolom animalnosti i seksualnosti, Indijanci plemena Dakota upravo su njih koristili u svrhu zastrašivanja neprijatelja i to tako što su svoju (ratničku) odeću ukrašavali dlačicama koje su čupkali svojim suprugama i, navodno, sestrama.

Novi trend u dugoj istoriji

Danas ovakvih običaja više nema, a dlakavost je omraženija, čak i na telima muškaraca. Trend koji je krenuo iz SAD, uz podršku čitave industrije raznih aparata za brijanje, lasera za trajno uklanjanje dlaka svih vrsta, aparata za depilacije, kreme, voskove, zahvatio je i Evropu. Dlakave noge, ruke, područje ispod pazuha, a tako i dlakavost na intimnijem delu tela u međuvremenu je na jednako dobrom glasu kao i loš zadah iz usta ili miris znoja.

A oni ili one – pre svega pripadnici mlađe generacije ukoliko se ipak ne odluče za varijantu „sve ili ništa“, mogu se odlučiti i za odlazak kozmetičaru. Oni vam tako na intimnom delu tela mogu napraviti neku od trenutno vrlo modernih „frizura“ tipa Bermuda, Holivud ili pak Grend Kenjon…

Prema mišljenju mnogih ovaj trend je povratak u vreme pre feminističkog pokreta, kada je svaka intervencija na ženskom telu bila ravna smrtnom grehu. S druge strane, sama činjenica da se trenutno u Nemačkoj čak sedam naučnih projekata bavi upravo ovom temom, govori da je očigledno reč ne samo o nekom površnom, estetskom trendu, već o novom razdoblju u dugačkoj istoriji ulepšavanja zona oko polnih organa i drugih "dlakavih" područja uopšte.

Autorka: Željka Telišman (dpa)
Odg. urednik: Jakov Leon