Nema čudotvornog isceljenja

Retko kada je nekom nemačkom komentatoru bilo toliko lako i bezopasno da kritikuje odluku Evropske centralne banke (ECB). On se, naime, nalazi u uglednom društvu: vodeći predstavnici štedionica, zadružnih banaka, osiguranja i većine ekonomskih instituta unapred su upozorili ECB da dodatno ne snižava osnovne kamate. To je opasan put, bila je jasna poruka.

Istorijsko niska kamata od trenutno 0,15 odsto u suštini je oduzimanje imovine štedišama u Evropi, jer su kamate na štednju niže od inflacije, kažu kritičari. Ako to stanje duže potraje, preti opasnost od velikih rupa i u penzionim osiguranjima koja se zasnivaju na ušteđenom kapitalu. Ta društva jednostavno više ne mogu da zarade kamate koje obećavaju svojim korisnicima.

Nije slučajno to što su najglasniji predstavnici nemačkih finansijskih institucija. Upravo Nemci i dalje rado svoj novac stavljaju na štednu knjižicu, na kojoj trenutno nema gotovo nikakve zarade. U aprilu je, naime, inflacija iznosila 1,1 odsto, a kamate na štednju su po pravilu ispod jednog procenta. Ali kada ECB donosi odluku ona ne misli na Nemce. Postoji još 17 zemalja koje su uvele evro, a njihove privrede su u lošem stanju. U Francuskoj, drugom po veličini ekonomiji u Evropi, privreda stagnira. U Italiji, Finskoj, Holandiji, Portugaliji, na Kipru i u Grčkoj beleže pad.

Nećemo se pomiriti s tim da inflacija predugo ostane suviše niska, izjavio je nedavno šef Evropske centralne banke Mario Dragi. On je to rekao u portugalskoj Sintri, gde su bili okupljeni gotovo svi koji nešto znače u finansijskim institucijama na svetu. Drugim rečima, Dragi želi da se suprotstavi mogućoj deflaciji, padu cena, želi da se suprotstavi ekonomskoj stagnaciji i da podstakne privrede u južnim zemljama.

Pitanje je da li će to zaista nešto i da donese. Sniženje osnovnih kamata za 0,1 odsto teško da može da dâ neki konjunkturni podsticaj, slažu se stručnjaci. Evropska finansijska politika ne može da nadoknadi nacionalnu finansijsku politiku. Stručnjaci se takođe slažu da ECB mora da se suprotstavi mogućoj deflaciji. Samo u Portugaliji, na Kipru, u Slovačkoj i u Grčkoj cene i plate padaju. A to može da se interpretira i kao proces ujednačavanja, kao povratak na trnoviti put veće konkurentnosti.

Potpuno je nova i neisprobana medicina kaznenih kamata bankama ako one svoj novac deponuju u Centralnu banku umesto da ga kroz kredite usmere u privredu. Jasno je šta Dragi od toga očekuje: dok se u Nemačkoj samo jedno od stotinu srednjevelikih preduzeća žali na škrte banke, u Španiji oko jedne četvrtine preduzeća ima poteškoća s finansiranjem, a u Portugaliji čak jedna trećina.

I tu bi jugu trebalo da se pomogne dok to istovremeno na severu u najboljem slučaju ništa ne koristi. Jer, banke bi mogle da dođu na ideju da novac u centralnoj banci drže samo na nivou zakonske minimalne rezerve – to ionako moraju. Ako svaki evro deponovan u ECB znači kaznene kamate, one neće više držati preveliku likvidnost. A to znači da će se veoma smanjiti količina novca kojim banke međusobno trguju. Možda preti kreditna kriza kao svojevremeno 2008. u vreme globalne finansijske krize.

Iz poteza Evropske centralne banke, kojima ona trenutno nastoji da pomogne južnim zemljama, mogu se naučiti tri stvari: prvo, njene mogućnosti su ograničene, nema nikakvog čudotvornog leka koji bi svuda imao isti efekat. To se, a to je drugo, vidi i na menjačkim kursevima. Ubrzo nakon sednice Veća ECB je kurs evra pao je za nekoliko procenata. A da još postoji nemačka marka ona bi morala snažno da dobije na vrednosti, dok bi vrednost drahme, pezete, lire i eskuda morala veoma snažno da padne. Previše različite su ekonomske situacije pojedinih članica evro-zone da bi neka finansijsko-politička odluka svima odgovarala.

Treće i možda najgore: ECB pokušava da na ljutu ranu stavi ljutu travu. Zbog istorijsko niskih kamata sve je teže postići adekvatne prihode – i za banke čiji se klasični model zasniva na davanju kredita i upravljanju ulozima štediša. Trajniji nedostatak zarade mogao bi da navede banke na to da krenu u veće rizike – usled čega bi mogli da nastanu novi mehuri od sapunice, dakle upravo suprotno od onoga što želi neka centralna banka.