Nemačka-SAD: nadzor i razdor | Politika | DW | 01.07.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Nemačka-SAD: nadzor i razdor

Američka Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) nadgleda Nemačku intenzivnije nego što se do sada mislilo: prema informacijama magazina „Špigel“, razmere nadzora prevazilaze i najpesimističnije procene.

Američka Agencija za nacionalnu bezbednost svakog meseca nadzire oko 500 miliona telefonskih razgovora, elektronskih pisama, SMS-poruka ili poruka u komunikaciji preko interneta. Iz tajnih dokumenata u koje je „Špigel“ imao uvid, proizilazi da se informacije skladište u glavnom štabu NSA u Fort Midu nedaleko od Vašingtona. Hamburški magazin prenosi i da se na serverima američke tajne službe čuvaju samo podaci o tome kada je ko sa kim bio povezan, a ne i da NSA ima uvid u sadržaj komunikacije.

„Špigel“ navodi da u „normalnim danima“ broj telefonskih priključaka obuhvaćenih nadzorom iznosi 20 miliona, uz 10 miliona „presretnutih“ internet-veza, dok u danima intenzivnog nadzora broj takvih telefonskih razgovora dostiže i 60 miliona – takav slučaj je bio, na primer, 7. januara ove godine.

Partneri treće klase

Glavno sedište NSA u Merilendu

Glavno sedište NSA u Merilendu

„Špigel“ zato naglašava da je NSA u Nemačkoj mnogo aktivnija nego u drugim zemljama Evropske unije. Iz tajnih dokumenata proizilazi da se američka tajna služba interesuje pre svega za čvorišta u protoku elektronskih komunikacija u zapadnoj i južnoj Nemačkoj, posebno u Frankfurtu. NSA ima i tajnu klasifikaciju u kojoj je Nemačka „partner treće klase“ – što znači da je cilj špijunaže. Takvi ciljevi, na primer, nisu partneri od poverenja, odnosno, „partneri druge klase“: Kanada, Australija, Velika Britanija i Novi Zeland. Jedini „partner prve klase“ su naravno SAD.

S druge strane, britanski „Gardijan“ je objavio kartu na kojoj su ciljevi špijunaže NSA različito osenčeni. Tu se vidi da nadzor nad Nemačkom po intenzitetu odgovara nadzoru nad Kinom, Irakom ili Saudijskom Arabijom. Isti list je naveo i da je NSA prisluškivala diplomatsko osoblje ambasada Francuske, Italije i Grčke u Vašingtonu. Prema izveštaju „Gardijana“, u dokumentaciji koju je listu stavio na raspolaganje odbegli IT-stručnjak Edvard Snouden, govori se i o daljih 38 ciljeva špijuniranja, među kojima su Japan, Meksiko, Južna Koreja, Indija i Turska.

Mnogi političari su uznemireni

Ova saznanja usledila su samo dva dana nakon što je obelodanjeno da NSA ima prislušne uređaje u kancelarijama i hotelskim sobama političara Evropske unije. U redovima nemačkih političara, kojima dotle nije smetalo što su na meti masovnog prisluškivanja obični građani, došlo je do pravih izliva besa, ogorčenja i razočaranja zbog ponašanja američkih „prijatelja“.

Glavno sedište BND u Bavarskoj

Glavno sedište BND u Bavarskoj

Nemačka ministarka pravosuđa Sabine Lojthojser-Šnarenberger je, na primer, rekla da je postupanje SAD podseća na ponašanje neprijatelja za vreme Hladnog rata. Političarka Zelenih Renate Kinast pominje mogućnost podnošenja tužbe međunarodnom krivičnom sudu. Poslanik Hrišćansko-socijalne unije u Evropskom parlamentu Markus Ferber poredi NSA sa Štazijem, tajnom službom nekadašnjeg DDR-a, a šef nemačke Socijaldemokratske stranke Zigmar Gabrijel kaže da ne želi da bude „stakleni čovek“.

EU prenosi da ume da pazi na sebe

Slično ogorčenje ispoljili su i mnogi funkcioneri Evropske unije. Pija Arenhilde Hansen, portparolka predsednika Evropske komisije, traži puno razjašnjenje ovih „uznemirujućih vesti“. No, stigle su i prve izjave u kojima se lopta spušta na nivo uobičajenih diplomatskih fraza. Opunomoćenica EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton je navodno već razgovarala sa američkim ministrom spoljnih poslova Džonom Kerijem – Pija Hansen prenosi da su „svi osetljivi objekti EU i komunikacione mreže i ranije, ali i povodom ovog slučaja posebno (podv. S.B.) proverene protiv mogućeg špijuniranja.“ A portparol Eštonove Mihael Man rekao je da se podaci iz medija odnose na period između 2007. i 2010. godine te da su se delegacije EU u Vašingtonu i Njujorku u međuvremenu preselile u nove i dobro obezbeđene prostorije.

Koliko o svemu (već) zna nemačka vlada?

Ima i onih koji reaguju još i mnogo uzdržanije. Trenutno se tako ponašaju nemačka kancelarka Angela Merkel, ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih i – nemačke tajne službe. Njih informacije objavljene u „Gardijanu“ i „Špigelu“ sigurno nisu iznenadile.

Nemačka tajna služba BND po ovdašnjem zakonu ima pravo da nadgleda 20 odsto celokupne komunikacije građana sa inostranstvom. No, kako piše „Špigel“, teško je pretpostaviti da je NSA mogla da dela na nemačkoj teritoriji bez dogovora sa BND – zato ovaj magazin naglašava da „Nemačka vlada o svemu možda zna više nego što bi joj bilo drago.“ Ipak, portparol te vlade Štefen Zajbert rekao je da je „prisluškivanje prijatelja neprihvatljivo i da više nismo u Hladnom ratu“. On je dodao da je vlada Beloj kući već prenela svoje čuđenje zbog najnovijih događaja te da „evropska reakcija“ mora biti „jasna“.

Mnogi političari su vrlo uznemireni

Evropski, a posebno nemački političari, našli su se u klopci, jer je moćni saveznik pokazao da o njima zna mnogo više nego što misle. Nije teško pretpostaviti da ima političara kojima su saveznici s druge strane Atlantika na ovaj način poručili da mogu da ih ucene, to jest, da ih drže u šaci. Trenutno SAD ne žure sa objašnjavanjem i pravdanjem svojih postupaka: u relativno šturim saopštenjima koja su dosad mogla da se čuju, kaže se da će „narednih dana“ stvari da se razjašnjavaju diplomatskim putem, što znači pre svega – iza zatvorenih vrata.

„Naredni dani“ će verovatno poslužiti kao neka vrsta katalizatora ogorčenja, a i kao rok u kome će ucenjivi političari srediti svoje utiske i korigovati neke stavove, a „oni koji nemaju šta da kriju“ biti umireni ili bar utišani „preduzimanjem određenih mera“. U takve mere bi moglo da spada formiranje međunarodnog anketnog odbora koji bi ispitao šta je NSA radila na teritoriji Evropske unije i preduzela protiv EU, kao što to predlaže magazin „Špigel“.

Kome sve najviše koristi?

Nije čudno što takav predlog stiže upravo iz pera autora čija redakcija je imala uvid u tajna dokumenta. „Špigel“ i „Gardijan“ spadaju u najuticajnije medije u svojim zemljama, pa i šire. „Gardijan“ je od samog početka imao uvid i u dokumenta „Vikiliksa“, a isto tako važnu ulogu imao je i u projektu „Ofšor-liks“ o poreskim oazama i pojedincima i firmama koji u njima drže svoj novac.

„Špigel“ je takođe „medijski partner“ Džulijana Asanža i „Vikiliksa“. Karakteristično je da u slučaju odbeglog informanta Edvarda Snoudena i u čitavoj priči sa nadzorom NSA nad građanima i političarima „Špigel“ i „Gardijan“ ponovo iznose informacije sinhrono i „dozirano“ tako reći iz dana u dan. Trenutno od tih informacija najveću korist nemaju građani Evrope – jer se još ne pominje nikakva mogućnost obustavljanja ili smanjivanja nadzora nad njima – već upravo oni koji su kako tim građanima tako i političarima poručili da znaju sve o njima.

Ustavni sud Nemačke poručio pre 30 godina:

Edvard Snouden

Edvard Snouden

A ta vrsta znanja je jedno od najjačih oruđa moći. Zanimljivo je da je to još 1983. godine u svojoj čuvenoj presudi o popisu stanovništva u Nemačkoj opisao Ustavni sud Nemačke: „Onaj ko ne može sa dovoljnom sigurnošću da sazna koje informacije o njemu su poznate u određenim područjima socijalnog okruženja, može biti bitno sputan u svojoj slobodi planiranja i odlučivanja koje polazi od sopstvenog samoodređenja. Sa pravom na informaciono samoodređenje nije spojivo uređenje […] u kome građani više ne znaju ko šta kada i u kojoj prilici o njima zna. Onaj ko ne zna da li se načini ponašanja koji odstupaju (od poželjnih) registruju kao informacija koja se trajno skladišti, upotrebljava ili prosleđuje, pokušaće da ne izazove pažnju takvim ponašanjem.“ Sud dalje navodi da tako osobe mogu da odustanu od učešća na skupovima ili u građanskim inicijativama o kojima se registruju podaci – što znači da time odustaju i od svojih osnovnih prava.

Naravoučenije?

Drugim rečima, onaj ko je stalno pod prismotrom, čiji postupci se registruju, makar to bilo i iz komercijalnih razloga, s vremenom menja svoje ponašanje i prilagođava ga očekivanjima onih koji vrednuju njegove podatke. To je manipulacija koju građani sve teže proziru. Zato je i jedan od šefova „Gugla“ Erik Šmit mogao sebi da dozvoli izjavu: „Ako postoji nešto za šta ne želite da drugi saznaju, možda je najbolje da to ni ne učinite.“ Nije isključeno da će upravo to biti i ključna poruka „afere Snouden“ – nauk namenjen kako evropskim političarima i „saveznicima“ tako i građanima zemalja „treće partnerske klase“.

Autor: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković