1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Nemačka (posebna?) uloga na Balkanu

U decembru 1991, Evropska zajednica je odlučila da prizna Sloveniju i Hrvatsku. Tim povodom, visokotiražni nadregionalni list Frankfurter algemajne cajtung objavio je poduži intervju sa Hans-Ditrihom Genšerom.

Hans-Ditrih Genšer

Hans-Ditrih Genšer

Prvo novinarsko pitanje za bivšeg nemačkog ministra spoljnih poslova odnosilo se na tvrdnje, „prisutne pre svega u literaturi na engleskom jeziku“, da je Nemačka svojim ranim priznavanjem Slovenije i Hrvatske uništila Jugoslaviju, te da čak snosi odgovornost i za rat. Genšer smatra da su to samo „pokušaji drugih učesnika“ u ondašnjem procesu „da se izbore sa sopstvenim zabludama“ i da je Nemačka sve do 1991. bila odlučan zagovornik očuvanja Jugoslavije, sa kojom je negovala „najbolje odnose“. Upravo u takvoj konstelaciji, Nemačka se, kako tvrdi Genšer, pobrinula da se Jugoslavija približi Evropskoj zajednici, što i objašnjava zašto ga je u junu 1991. u Beograd pozvao jugoslovenski ministar inostranih poslova Budimir Lončar. Genšer prenosi da je to bio prvi i jedini put da se sreo sa Slobodanom Miloševićem i da mu je bilo „potpuno jasno da on hoće veliku Srbiju“. Milošević to nije eksplicitno rekao, ali Genšer kaže da je Milošević na njega ostavio takav utisak.

Genšer je podsetio na formiranje Badinterove komisije koa je trebalo da utvrdi pravila priznavanja država, te da je u Evropskoj zajednici prihvaćen rok od dva meseca za nalaženje rešenja koji je postavio tadašnji predsednik Saveta te organizacije Hans van den Bruk – rok koji je isticao početkom decembra 1991. Odluka sednice EZ održane 16. i 17. decembra 1991, bila je da njene članice priznaju Sloveniju i Hrvatsku 15. januara 1992. „Nemačka se“, kaže Genšer, „toga i držala“. Na podsećanje novinara da je Nemačka svoje priznanje izrekla još 23. decembra 1991, Genšer je odgovorio doslovce: „Mi nismo ranije priznali. Mi smo samo ranije doneli odluku o priznanju. To je učinjeno jer je kancelar Helmut Kol rekao da će vlada o tome odlučiti pre Božića“ (…) „Kabinet je tada samo potvrdio odluku da će priznati (Sloveniju i Hrvatsku) 15. januara 1992. O posebnoj ulozi Nemačke ne može biti govora.“ (…) „Mi smo mogli i da kažemo: priznajemo ih - odmah. Ali, mi to nismo učinili, već smo se držali zajedničke evropske odluke“, rekao je Hans-Ditrih Genšer.

Šta su za Beograd, a šta za Zapad „paralelne strukture“?

Doček za Angelu merkel na Kosovu

Doček za Angelu Merkel na Kosovu

Frankfurter algemajne cajtung u drugom članku piše o tome kako „Beograd odbojno reaguje na posetu nemačke kancelarke Kosovu“ i to pod naslovom „U teškoj misiji“: „Još jednom u Beogradu nema dobrih reči za Nemačku. Dok kancelarku Merkel na Kosovu, zbog njenog jasnog odbijanja da se Srbiji odobri status kandidata za EU, slave kao drugu majku nacije, iz glavnog grada Srbije odjekuje: tipično za Nemačku. Još jednom se vidi da iz Berlina ili Bona nikada nije došlo ništa dobro za Srbe, piše u novinskim komentarima ili se čuje u intervjuima vodećih političara, koji se pripremaju za parlamentarne izbore sledeće godine“.

U daljem tekstu autor Mihael Martens prenosi da je kancelarka od srpske strane tražila da ukine „paralelne strukture“ na Kosovu, i objašnjava da Beograd sprovodi lukavu zamenu teza: „Pod paralelnim strukturama na Kosovu u Beogradu se podrazumeva nešto sasvim različito u odnosu na zapadne zemlje. Za Berlin, London ili Pariz, to su vlasti i strukture moći na severu Kosovske Mitrovice i u njenom zaleđu, koje finansira Beograd i koje su pod delimičnom ili potpunom kontrolom lokalnih kriminalaca. U to spadaju sudovi, policijske stanice, ali i kriminalne mreže, pre svega bande švercera.“

Prema zvaničnom beogradskom tumačenju, međutim, pod paralelnim strukturama se podrazumevaju ustanove poput škola, obdaništa, srpske bolnice na severu Kosovske Mitrovice ili o tamošnjem univerzitetu. Za Beograd to nisu paralelne strukture, već jedine te vrste na srpskom severu, i zbog toga su one od životne važnosti za kosovske Srbe. Pošto kancelarka i drugi zapadni političari, od kojih se ne može očekivati takvo poznavanje detalja, u svojim javnim izjavama najčešće govore o paralelnim strukturama koje treba ukloniti, propagandistima u Beogradu je lako da stvari tako prikažu kao da EU od Srbije zahteva da kosovskim Srbima uzmu najvitalnije institucije. To nailazi na plodno tlo posebno među Srbima na severu Kosova. Njihov strah od prodora kosovske države na njihov Sever može biti neosnovan, ali je pravi. Godine propagande nisu promašile dejstvo.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković