1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Nemačka književna nagrada Jovanu Nikoliću

Knjiga „Beli gavran-crno jagnje“ Jovana Nikolića izabrana je u Nemačkoj za „Knjigu za grad“ 2011. godine. To vredno priznanje dodeljuju „Kuća kulture“ iz Kelna i novine „Kelner štat ancajger“.

Jovan Nikolić

Jovan Nikolić

Nagrada podrazumeva novo džepno izdanje odabrane knjige, u 10.000 primeraka, sedmodnevno regionalno predstavljanje književnog dela i obuhvata širok spektar literarnih događanja. O vrednosti same nagrade dovoljno govori podatak da su pre Jovana Nikolića za „Knjigu za grad“ izabrana dela Itala Kalvina, Harukija Murakamija, Orhana Pamuka… O samoj nagradi pesnik Jovan Nikolić kaže:

„Ta vest je naletela iznenada kao poziv na večeru, neke lepotice koja dugo nije marila za mene, pa je sad negde pronašla moju knjigu, pročitala i dopala joj se. U ovom trenutku imam pomešano osećanje stida i bojazni jer nisam očekivao poziv. Znam da je matine u Šaušpilhausu 4. decembra, a onda će čitanja i promocije biti organizovani na raznim mestima u gradu Kelnu, na Univerzitetu, po školama, bibliotekama, muzejima, tramvajima, i ostalim kulturnim institucijama dakle, kojekude, gde je organizator namerio. To će verovatno biti veoma naporno za mene. Prethodno ću morati da skinem nekoliko kilograma i da se obrijem i našminkam.“

„Zaista, još uvek nisam do kraja usvojio niti informaciju niti shvatam značaj ove nagrade, ali vidim po reakcijama okoline da su se uzmuvali i da paniče, tako da su mi oni barometar i tek po njima vidim da se nešto ozbiljno dogodilo. Naravno, kada sam na „Vikipediji“ video da su dobitnici Italo Kalvino za 2003, da je dobitnik Haruki Murakami, da je Orhan Pamuk pre nego što je dobio Nobelovu nagradu dobio ovu nagradu… Tu sam već imao neki blago-prijatni grč u stomaku i tek tada je sve dobilo na intenzitetu… Znači, tek tada sam shvatio da je pisac sa stranog govornog područja, pisac u egzilu, kao što je Jovan Nikolić koji je dugo, 10-11godina tu i tamo prosijavao sa svojim knjigama i na književnim večerima, da je, eto napokon izašao iz neke ljušture anonimnosti i napokon se etablirao među umetnicima u gradu Kelnu. Možda to znači da više ne bih smeo da čačkam nos na ulici.“

Da li Nemačka pruža jaku i dobru podršku piscima-došljacima, umetnicima ?

Sajam knjiga u Lajpcigu 2011.

Sajam knjiga u Lajpcigu 2011.

„Nesumnjivo. Ja to znam po tome što sam bio stipendista fondacije ’Hajnrih Bel’ i njegove kuće u Langenbrojhu. Ta stipendija se uglavnom dodeljuje piscima iz kriznih područja, ratnih, iz zemalja bez demokratije gde su pisci u nevolji. Nemački Pen-klub, takođe pruža utočište piscima koji su bili u zatvoru ili su progonjeni zbog svog mišljenja od strane kakvog rigidnog, autokratskog sistema. Nemačka zaista pruža sjajne uslove umetnicima sa drugih jezičkih područja i piscima koji su na bilo koji način sprečeni da stvaraju, da jasno i bez straha artikulišu svoje ideje i mišljenja. U tom smislu je Nemačka država, čudo. Naravno, ne mislim isključivo na stipendije, kao na mogućnost da čovek sedne i piše, da su mu omogućeni svi uslovi da to radi, da ništa drugo ne misli nego samo da piše, mislim i na izdavačke kuće, pozorišta, Opere, muzeje. Tu je nemačka politika prema stranim umetnicima zaista primer multikulturalnosti i razume se, za svaku pohvalu.“

Nemački kritičari kažu da Jovanu Nikoliću uopšte ne treba fantazija, mašta, da mu je dovoljna njegova biografija.

„Možda je nekome zaličilo da sam imao biografiju koja je trebala samo da se fotokopira i da se na planu dnevničke proze zapiše kako je to bilo i šta se sve zbilo. Možda izgleda tako, ali ja u mojoj književnoj laboratoriji znam najbolje od koga sam testa, blata ili štofa gradio arhitekturu tog imaginarnog sveta, te jedne mesečarske, oniričke atmosfere u ’Jagnjetu’ koja je nalik, poređenja radi, na Makondo, našeg dobrog ujaka Markesa u ’Sto godina samoće’ gde su ljudi počeli da gube pamćenje.

Te slike iz Makonda, su kao Čačak i Ivanjički sokak, kako se ranije zvala ulica Kneza Miloša, i ta Cigan-mala koju sam prvi put doživeo kao socijalizaciju, jer sam prethodnih 11 godina živeo isključivo u hotelskim sobama. Pejzaž mi se svodio na ljuske od jaja i luka, kuhinje i pribora za jelo, od ljeskanja ribljih trbuha na ovalima, to su bile maksimalne fantazije i naravno glasovi i muzika sa radio aparata marke ’EI Niš’. Radio je baš bio jedini prozor u svet.

A u Čačku je počelo dvorište, počela magija drveća, počela noć, počele su te sinkope. Okolo je bilo desetak kovača, različitih, sedećih, sa onom tankom zvonjavom praporaca, i onih stojećih sa velikim mehom kao kontrabas, koji su udarali teškim, mamutskim čekićem. Jedanput u kovinu, dvaput u goli nakovanj sa drškom ili kad mu asistent udari neku dvostruku sinkopu. E, kada se sklope ti zvukovi, ta neka horska zvona, uz to treba rasti. Tu negde počinje ta neka biografija i taj neki magijski način življenja Cigana. Međutim, ja sam tu bio bela vrana za okolinu, zato sto mi je majka bila Srpkinja (Gadži), zato što sam bilo sklon čitanju knjiga i samoobrazovanju.

Iskočio sam iz svega toga u moj lični svet i naravno nakon toga, pomno se baveći literaturom i zahvaljujući toj nekoj maštovitosti, docnije, kada sam zakoračio u svet poezije, sve te slike i zvukove sam pakovao u jedan herbarij, omnibus, u knjigu koja je štampana 2006, a oni je ove godine nagradili, sa nekim zakašnjenjem, ali dobro, ipak je poziv na večeru - poziv na večeru.“

U nastavku: „U Lajpcigu su se brutalno poigrali i sa mnom i sa mojim knjigama“

DW.COM