Nemački političari sa nacističkom prošlošću

Već godinama se čini kao da se Nemačka dobro suočila sa svojom nacističkom prošlošću. Brojne publikacije posvećene su svim aspektima nacionalsocijalističke diktature u Nemačkoj između 1933. i 1945. godine. Ipak, u stvarnosti, već dugo vremena postoji velika praznina – na primer, do 1994. godine, skoro pa i da nije moglo da se odgovori na pitanje ko je zaista bio član Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) Adolfa Hitlera.

Spisak članova NSDAP je doduše sačuvan u Berlinskom dokumentacionom centru, do 1994. pod upravom SAD. Taj Centar nije želeo da obelodani dokumenta, iako je Savezna republika Nemačka neprestano i zvanično upućivala molbe da se to učini. Decenijama su svi pregovori ostajali bez uspeha. Ipak, razlog za to, kako je otkrio novinar Malte Hervig, nije bila tvrdoglavost SAD. Naprotiv, Savezna republika Nemačka očigledno ta dokumenta nije ni želela da dobije .

Hervig je tokom svog istraživanja naišao na dokaze koji to jasno potvrđuju. On je pronašao dokumenta u kojima američka ambasada u Berlinu izražava ljutnju zbog toga što Savezna republika Nemačka javno traži predaju dokumenata o nacizmu, ali na diplomatskom nivou poručuje sledeće: „Mi to doduše javno tražimo, ali Vas molimo da isto tako javno objavite da ta dokumenta ne možete ni u kom slučaju da vratite“.

Da li je Nemačka vlada zaista svesno osujećivala vraćanje dokumenata? Istoričar Hans Momzen smatra da to nije verovatno: „Ja ne bih koristio reč osujetiti. Pre imam osećaj da su oni radili birokratski“, kaže Momzen. Za to vreme, Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke ne uključuje se u tu aktuelnu debatu.

Ali upravo tamo, u arhivama Ministarstva spoljnih poslova, autor Malte Hervig otkrio je informacije koje upućuju na taktiku odugovlačenja. On je, kako kaže, naišao na beleške sa razgovora iz 1986. godine u kojima se nalazi procena da se „povratak dokumenata odlaže za šest do sedam godina jer tada to neće biti problematično“. Hervigu se, nakon tog podatka, uključio alarm: „To je, zaista se mora reći, najružniji oblik pritiska od strane države. Smatrao sam to nije moguće.“

„Kada jednom slažeš, ostani pri tome“

Hervig je neprestano u dokumentima Ministarstva spoljnih poslova nailazio na reč „neproblematično“. Autoru je jasno na koji se problem tu misli: „Problematična su bila imena vodećih zapadnonemačkih političara koja su se nalazili na spisku članova NSDAP. Reč je pre svega o Hansu Ditrihu Genšeru, šef upravo onog Ministarstva koje je bilo zaduženo za pregovore o vraćanju dokumenata.“ Genšer, koji je bio ministar spoljnih poslova od 1974. do 1992. godine, nije o tome želeo da dâ izjavu za Dojče vele uz obrazloženje da nema vremena.

Ipak istoričar Momzen smatra da su negodovanja nastala nakon Hervigovog otkrića „oluja u čaši vode“. Jer „ljudi koji su bili zaduženi za taj materijal, i koje ja lično poznajem, sigurno nisu bili ljudi koji su želeli da štite Ministarstvo da na njega ne padne senka nacionalsocijalizma.“

Malte Hervig se s tim ne slaže i postavlja jedno drugo pitanje: zašto je tako veliki broj ljudi, a među njima i vodećih političara, prećutkivao članstvo u NSDAP? „Ipak je bilo moguće reći: bio sam mlad i bio sam u zabludi, ali posle sam uvideo grešku. Pa Hans Ditrih Genšer je na kraju rata imao samo 18 godina“, podseća Hervig.

Malte Hervig je o toj temi razgovarao i sa bivšim nemačkim kancelarom Helmutom Šmitom, u čijem kabinetu su bili brojni bivši članovi NSDAP. „Pitao sam gospodina Šmita zašto ti ljudi ni danas ne mogu da kažu da su kao sedamnaestogodišnjaci stupili u NSDAP. A Šmit mi je odgovorio: 'Kada jednom slažeš, onda ostani pri tome'.“

Hervig, osim toga, uočava tendenciju u nemačkom društvu da se sve posmatra crno-belo. „Članstvo u NSDAP i SS danas ima simbolično značenje. Reč je o etabliranoj stigmi.“

Znak nove otvorenosti

I u medijima, koji u svojim izveštajima stvari suviše često objašnjavaju pojednostavljeno i u skraćenom obliku, o toj teškoj temi se sve ređe piše izbalansirano. Pri tom se, kako kaže Hervig, iz saznanja o nečijem članstvu u NSDAP mogu izvući važni zaključci. „Ako se bez prebrzog osuđivanja pogleda ko je bio u stranci i pre svega kako su se on ili ona ponašali, onda se može shvatiti kako se u tom može upasti, ali i kako se iz tog izlazi“, kaže Hervig.

Natezanja oko objavljivanja podataka iz Dokumentacionog centra SAD iznenađuje i zbog toga jer je nemačko Ministarstvo spoljnih poslova pre osam godina naručilo istragu nezavisnih eksperata o prošlosti tog Ministarstva i probudilo osećaj da se otvoreno suočava sa svojom prošlošću. Godine 2005, tadašnji ministar Joška Fišer formirao je Komisiju nezavisnih istoričara kako bi istražili prošlost Ministarstva spoljnih poslova u vreme nacizma. Ta Komisija je rezultate svog rada objavila pod nazivom: „Služba i prošlost“ i predala ga Fišerovom nasledniku Gidu Vesterveleu 2010. godine.

I istoričar Momens i novinar Hervig gledaju na tu studiju kritično. Za Momensa ona nije preterano značajna, a za Herviga su njene procene pod znakom pitanja. Hervig za svoj rad tvrdi da nije bio ometan. Naprotiv: „Prilikom istraživanja imao sam podršku arhiva. Svi dokumenti su mi predočeni, a među njima i oni kategorisani.“ Reč je o dokumentima sa kojih je, za potrebe Hervigovog istraživanja, skinuta oznaka „tajno“.

Iako je u nemačkim i američkim arhivama otkrio malo toga pozitivnog, Hervig je ubeđen u iskrenost Ministarstva: „Verujem da je Ministarstvo spoljnih poslova spremno za objašnjenje“, kaže on. Iz samih dokumenata, ali i iz držanja nemačke vlade do 1994, moguće je nešto naučiti. Pri tom je neophodno, kaže Hervig, jasno reći: „Da, bilo je tako.“

Autori: Dirk Kaufman / Zorica Ilić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković