Nemačka provincija izumire
28. februar 2010.
„Živim u Hauzahu“, piše jedan anonimni autor iz Švarcvalda, „gde je svet valjda još uređen. Vazduh je čist a livade zelene. Kod komšije mogu da ostavim rezervni ključ mog automobila. Onaj ko prilikom parkiranja overi banderu, lako će u susedstvu naći momka spremnog da mu „ispegla“ lim – za simboličnu nadoknadu“.
Selo na kraju sveta
Ako je tako, zašto onda mladi beže iz provincije kao pred kugom, poput lika iz pesme Bernadete La Hengst: „Selo na kraju sveta“, pa još – u Nemačkoj, u srcu Evrope? Možda problem treba potražiti baš u tekstu malopre citiranog Hauzašanina, jer on na jednom drugom mestu u svojoj analizi života u provinciji dodaje:
„Autobusi i vozovi nisu nikada prolazili kada su meni bili potrebni. Jedina kafana u mestu mi je bila odvratna, a jedini bioskop je filmove prikazivao čak mesec dana posle zvanične premijere. U Milje, lokalni disko, svakog vikenda dolaze svi koji imaju između 15 i 25 godina. I svi napamet znaju listu naslova koje pušta lokalni disk-džokej“...
Nemačka provincija je gotovo izumrla. Pisac Volfgang Bišer u svom bestseleru: „Nemačka – jedno putovanje“, opisuje svoj obilazak pogranične provincije kao – šetnju kroz naselja duhova... piše o istrulelim železničkim stanicama, osiromašenim radnjama, praznim crvljivim kafanama.
Provincijalce je lako prepoznati
U velikim gradovima poput Berlina, provincijalci, došljaci, često bolje poznaju velegradsku scenu od dece odrasle u prestonici. Došljak zna gde se nalazi Rodeo klub i šta se u njemu služi; stanovnik Berlina to ne zna, jer su mu i teoretski neograničene mogućnosti velegrada - dovoljne.
Provincijalce je lako prepoznati po naglasku i određenoj euforiji zbog boravka u velegradu. Ali, kako to novinarka Elena Senft konstatuje, „Berlinci došljacima pomalo zavide zbog te euforije“, jer su oguglali u svojoj sreći domorodaca.
U Nemačkoj ima 695 gradova sa više od 20.000 stanovnika. Provincija nestaje sa lica ove zemlje. Svi smo u megapolisu, na DSL-u i između industrijskih i turističkih zona.
Autor: S. Bojić
Odg. urednica: Ž.Bašić-Savić