Nemačka ne mazi svoje banke

Među vrhunskim političarima ima jako malo finansijskih stručnjaka. Ni Angela Merkel nije studirala ekonomiju. Ona je fizičarka, doktorirala je na tom području i toga se ne stidi: "Nikada neću zaboraviti kako mi je u leto 2007. današnji predsednik Nemačke centralne banke poslao SMS-poruku i napisao da je banka IKB u problemima. Ja uopšte nisam ni znala za tu banku. Nikada se o njoj nije pričalo, to je bio moj prvi kontakt s potpuno novim svetom!"

U međuvremenu međutim nijedan političar ne može sebi da dozvoli "rupe" u znanju kada se radi o finansijskoj politici. U situaciji u kojoj državama prete bankroti, političari su počeli da barataju milijardama kao da je to najmanja moguća merna jedinica u svetu monetarne politike. Vladajući političari i parlamentarni zastupnici suočeni su s pitanjem kako uopšte regulisati finansijska tržišta kako se kriza ne bi ponovila?

Za saveznog ministra finansija Volfganga Šojblea odlučujuće je da banke postanu "otpornije", znači da i u kriznim vremenima budu likvidne. Ko ima šanse da ostvari profit, taj bi vlastitim sredstvima trebalo da garantuje i za rizike. "Budno pazimo da finansijski sektor i dalje kreditira 'realnu' privredu", tvrdi ministar u Berlinu.

Prevelika opterećenja za banke?

Puno je bankovnih menadžera koji ne dele mišljenje da politika "pazi" na banke. Oni kažu da su pokušaji regulisanja ovog sektora otišli predaleko. "Nemačka ne mazi svoje banke", tvrdi tako šef Dojče bank Jozef Akerman. Prvi čovek najveće nemačke finansijske institutucije dodaje: "Jednostrano su preduzete određene mere i tako se ne samo oslabilo nemačko finansijsko tržište, već je oslabljena i potencijalna dinamika te tako uspešne industrije!" Švajcarac očigledno nije mislio na svoju banku: za tekuću godinu Akerman očekuje dobit od deset milijardi evra.

Izgleda da su banke zaboravile da je u protekle tri godine na području Evropske unije finansijskom sektoru pružena pomoć od 4,6 biliona evra. Države EU su zbog finansiranja programa spasa banaka i konjunkturnih programa morale da povećaju stope vlastitog zaduženja na 83 odsto svog BDP-a. Akerman sada kaže da bi planirani "doprinos" koji će nemačke banke morati da uplaćuju u fond iz kojeg će se (u slučaju nove krize) finansirati stabilizacija bankarskog sektora, banke opteretiti s dodatnih 15 milijardi evra. On dodaje da se tako ugrožava konkurentnost nemačkih banaka na međunarodnom tržištu i predlaže da se pravila o poslovanju banaka donose samo na međunarodnom nivou.

Globalno rešenje nemoguće?

Savezna vlada na ovakve primedbe šefa Dojče banke reaguje s određenim razumevanjem. Ali, zbog iskustava u međunarodnim pregovorima o stabilizaciji svetskog finansijskog sistema kancelarka i ministar finansija i dalje brane jednostrane nemačke i evropske korake i mere. Šojble tvrdi da je pokušaj pronalaženja globalnog rešenja za sve zemlje osuđen na propast. "Ko i dalje želi da živi u stabilnim zemljama, taj mora biti spreman i na određene nepopularne mere", tvrdi nemački ministar finansija.

Nemačka vlada je zato srećna što je barem na evropskom nivou i u okviru grupe G20 postignut napredak. Šojble ponosno kaže da je međunarodna bankarska reforma Bazel III profunkcionisala u iznenađujuće kratkom vremenu. Reforma bi trebalo da bude završena najkasnije do novembarskog samita G20 u Kanu. Još uvek je nejasno koliko će najvažnije banke (važne za funkcionisanje celog sistema) morati da ostave po strani vlastitog kapitala - za eventualne "crne dane". Trenutno je to sedam odsto vlastitog kapitala, a za najvažnije banke to bi ubuduće moglo biti i 9,5 odsto.

Pratiti rad rejting agencija

Johen Sanio, predsednik Nemačke agencije za nadzor finansija (BaFin) upozorava da se ne sme posvetiti previše pažnje svađi oko toga hoće li taj udeo iznositi 9 ili 9,5 odsto. Mnogo je važnije, tvrdi on, još uvek nerešeno pitanje regulisanja takozvanog "bankarskog sektora u senci". To su npr. hedž-fondovi i razna druga društva koja investiraju puno novca. "Oko njih se niko ne brine. A može se desiti da upravo u toj oblasti ne primetimo novu krizu. Jer ta su područja totalno netransparentna."

Sanio zahteva i da se kritički prati rad tri velike rejting-agencije (Standard i Purs, Mudiz i Fič). Agencije ocenjuju kreditnu sposobnost država, preduzeća i finansijskih proizvoda i one vladaju tržištem. Sanio zato u tom kontekstu govori o "oligopolu", ali i o neodgovornim i pogrešnim procenama. Rejting-agencije se moraju kontrolisati i to globalno, a kontrola mora biti temeljna, dodaje Sanio. Ali, i on sam zna da su njegovi zahtevi za sada samo - neispunjene želje.

Autori. S. Kinkarc /sma

Odg. urednica: I. Ivanović