“Nemačka jesen” u novom svetlu

Institut za nemačku istoriju, po nalogu nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, redovno objavljuje debele knjige sa naslovom “Akta nemačke spoljne politike” i godinom na koju se ta akta odnose. Nije nikakvo čudo što je knjiga sa oznakom godine 1977. izazvala specijalno interesovanje javnosti. Bila je to godina kulminacije terorizma Frakcije crvene armije – RAF. Glavni članovi njene grupe Bader-Majnhof nalazili su se u zatvoru Štamhajm u Štutgartu. Da bi izdejstvovali njihovo oslobađanje, njihovi saborci su oteli šefa Udruženja nemačkih poslodavaca, Hans-Martina Šlajera. Kada su videli da ta otmica možda neće biti dovoljno jako sredstvo ucene, udružili su se sa palestinskim teroristima.

Kulminacija terorizma: otmica Lufthanzinog aviona

Četvoro članova palestinske grupe Martir Halimeh oteli su iznad Francuske Lufthanzin Boing 737 koji je iz Majorke leteo za Frankfurt. Avion je, sa međusletanjima u Rimu, Larnaki i Bahreinu, odleteo za Dubai, a odatle, preko Adena, za Mogadiš. Tamo su na njega izvršili juriš nemački specijalci iz jedinice GSG-9, ubivši trojicu terorista i ranivši jedinu ženu među njima, a u toj akciji nije povređen nijedan putnik. Otmica je izvršena je 17. oktobra 1977, a ubrzo po njenom okončanju, članovi grupe Bader-Majnhof, među kojima su bili predvodnici Andreas Bader, Jan-Karl Raspe i Gudrun Enslin, u štutgartskom zatvoru su, prema zvaničnoj verziji događaja, izvršili samoubistva.

"Sa svih strana (...) traže likvidaciju zatočenih"

U “Aktima nemačke spoljne politike 1977”, jedna rečenica iz dokumenta označenog brojem 242 izazvala je veliku pažnju novinara i istoričara. Tu se, naime, citira tadašnji nemački kancelar Helmut Šmit, koji je 18. oktobra 1977. u telefonskom razgovoru sa francuskim predsednikom Žiskarom Destenom rekao da od njega “sa svih strana, pa i političari, traže da naredi likvidaciju zatočenih terorista”. Tako su u “Aktima” prvi put potvrđene glasine prema kojima je nemačka vlada... ozbiljno razmišljala o mogućnosti da članovi grupe Bader-Majnhof budu likvidirani u zatvoru.

"Pomoć Somalije će biti nagrađena"

U knjizi ima i dosta drugih detalja o kontaktima nemačke vlade sa predstavnicima zemalja čije aerodrome su koristili otmičari Lufthanzinog aviona. Tako je kancelar Šmit 17. oktobra, po sletanju aviona na aerodrom u Mogadišu, od ambasadora Somalije tražio da učini sve kako bi bilo sprečeno ponovno poletanje aviona. Tom prilikom, on je najavio da će “pomoć Somalije u ovom pitanju od nacionalne važnosti biti nagrađena spremnošću Nemačke da joj pruži sveobuhvatnu pomoć”. Dokumenta poput ovog pružaju uverljivu sliku političke situacije tih dana i jasno pokazuju kako politika funkcioniše. Ona pokazuju i da je pojam međunarodnog terorizma postojao davno pre 11. septembra 2001. i napada na zgrade Svetske trgovinske organizacije u Njujorku. U “Aktima” se stalno pojavljuju dokumenta u kojima Helmut Šmit i njegove diplomate izražavaju zabrinutost zbog stvaranja međunarodne terorističke mreže i saznanja o njenim finansijskim tokovima.

Ko sme da primi "na revers" baskijske teroriste?

Ova zbirka dokumenata osvetljava i neke do sada gotovo nepoznate diskusije iza kulisa. Tako se vidi da je vlada Španije 1977. godine nemačku vladu zamolila da privremeno primi nekoliko baskijskih terorista. Razlog za to bili su izbori u Španiji, koji bi, kako je pisala vlada u Madridu, “bili ozbiljno ugroženi” ukoliko bi se makar i jedan Baskijac nalazio u španskom zatvoru; s druge strane, “amnestija tih osoba, optuženih za politička ubistva i atentate bila bi nemoguća zbog njenih posledica u ostalim delovima zemlje”. Belgijska vlada, kojoj su se Španci takođe obratili, prihvatila je teroriste; nemačka vlada je odbila da to učini. U svetlu situacije sa grupom Bader-Majnhof, “nemačka javnost je bila toliko osetljiva da bi prihvat Baskijaca predstavljao novi težak element nesigurnosti i opasnosti”.

Takvi delovi “Akata nemačke spoljne politike 1977.” liče više na politički triler nego na naučnu studiju. Što za naučnu studiju predstavlja zapravo najlepši kompliment.