Nelečena depresija vodi ka samoubistvu

Istraživanja govore, da gotovo svaki sedmi oboleli od teške depresije u Nemačkoj izvrši samoubistvo. Tomas Miler-Rorih samouvereno stoji na bini i priča o svojim iskustvima. Četiri godine je bolovao od teške depresije. „Izgledalo je kao grip, osećao sam se slabo i nisam imao apetit. Plašio sam se svega, a nisam znao od čega.  Znao sam samo da ne mogu da odem na posao i izborim se sa svakodnevicom. Jednostavno nisam mogao.“

Premor? Depresija? Nisu mu padali na pamet. Posao mu je uvek, i pored opterećenja, bio zadovoljstvo. Ne jednom je odlazio kod doktora. „Mislio sam da bolujem od neke teške bolesti. Imam leukemiju, mislio sam, i na tumor na mozgu. Stalno sam išao na preglede. U međuvremenu ni doktor me više nije shvatao ozbiljno.“

Stresna zanimanja rizičnija?

Kod skoro 10 odsto pacijenata koji posete porodičnog lekara utvrdi se depresija. Često se radi o ljudima sa stresnim zanimanjima, pa se depresija pomeša sa premorom. Profesor psihijatrije i psihoterapije na Univerzitetskoj klinici u Lajpcigu, Ulrih Hegerl, kaže da je termin problematičan – po pravilu iza premora se krije depresija. „Kao terapija predlaže se putovanje, više sna ili nešto tome slično. Ali to kod depresije ne pomaže. U depresiji više sna je često kontraproduktivno. Depresivnog čoveka treba odvratiti od puta, jer i depresija ide sa obolelim. Stanje se ne poboljšava, već upravo suprotno – pogoršava na odmoru.“

Kada je Tomas Miller-Rorih posetio drugog lekara i dobio dijagnozu depresija, laknulo mu je jer je konačno znao sa čim ima posla. A zbog dugog perioda nelečenja, bolest je postajala sve teža.

„Svako jutro sam imao napade straha i panike. Uveče sam se osećao bolje i uskoro sam imao samo jedan cilj, da nekako utrošim vreme do večeri. Prepodne sam redovno imao napade panike. Prijatelji su provodili vreme sa mnom jer nisam podnosio da ostanem sam.“

Skoro svi oboleli pokušavaju sami da se izbore sa bolešću

Ogroman teret – ne samo za pacijenta već i za sve ljude iz okruženja. „Čovek nema više snage da bude ljubazan, postaje potpuno nezainteresovan. U tom momentu sa vama ostaju samo ljudi kojima je stvarno stalo.“

Obolelima je problem i to što spolja izgledaju potpuno zdravo, a zapravo nisu u stanju da obave ni najjednostavnije zadatke. Čak i jutarnje pranje zuba postaje težak napor, priča profesor Hegerl. „Ima ljudi koji su u tako teškoj depresiji da je to hitan slučaj kao i zapaljenje slepog creva. Svi oni su pod rizikom da u nekom momentu izvrše samoubistvo. Postoji naravno i lakša depresija, kada čovek ne može definisati da li je bolestan ili samo reaguje na neki gubitak u životu.“

Tuga i potiskivanje raspoloženja su deo života. Kod depresije se radi o nečemu drugom – to je bolest tela i duše. Lakše i srednje teške depresije se leče psihoterapijom, samo u slučajevima teške bolesti, pacijent mora da uzima antidepresive.

„Terapeut kaže da ne želi da njegovi pacijenti uzimaju antidepresive jer na taj način potiskuju probleme i oni se više ne mogu lečiti psihoterapijom. Druga strana medalje je da pacijent kojem je jako loše, takođe se više ne može lečiti psihoterapijom.“

Tomas Miler Rorih se izborio sa svojom bolešću ali je i dalje pomaže i podržava druge obolele. „Deliti informacije i iskustva, jer oboleli najbolje uče iz iskustava onih koji su prošli kroz isto. Bitno je podići glas, jer je glas onih koji boluju tih. Depresivni ljudi se povlače i često pate od osećaja krivice.“

Autori: Klaudija Rubi / Daniela Vranković
Odgovorni urednik: Jakov Leon