1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Ne volim da sviram po pravilima

U Bonu je u ponedeljak nastupila bluz legenda B.B. King. Kao poseban gost koncerta na bini sa našla beogradska gitaristkinja i pevačica Ana Popović. Sa njom smo razgovarali o njenoj muzici, životu i uzorima.

default

Sa koncerta u Bonu

Ana Popović rođena je u Beogradu 1976. godine. Od malih nogu je pokazala afinitet prema gitari i bluzu, na šta je njen otac dosta uticao. Karijeru započela je sa bendom „Haš“ da bi potom otišla u Holandiju gde i danas živi. Kao prva osoba iz Evrope dobitnica je prestižne VC Hendi bluz nagrade iz Memfisa. Uvršćena je među najbolje gitariste sveta. Više od jedne decenije nastupa širom planete.

Dojče vele: Često kažete da su vaši prvi dodiri sa muzikom bile džem sesije vašeg oca u porodičnom domu u Beogradu. Koliko je njegov uticaj bio presudan za vaš dalji muzički razvoj?

Ana Popović: Apsolutno veliki. Ja se sećam da sam slušala bluz od kada znam za muziku, jer to je jedino što se slušalo u kući. Mi smo uživali u tome kao da je to najnormalnija muzika koja se sluša. Na našoj slavi, na svetog Aranđela, se puštao Džems Braun, nije se puštala srpska muzika. Babe i tetke su igrale uz tu muziku. To su bile fantastične slave gde smo mi uživali uz dobre džem sesije, to je bilo tako. Moj otac je sve vreme svirao gitaru i mene je to fasciniralo. Moj san je bio da naučim da sviram gitaru da bih mogla da učestvujem na tim džem sesijama.

Koliki je uticaj Vašeg oca danas, nakon što ste ostvarili svetsku karijeru?

I danas je njegov uticaj veliki. Ja poštujem njegov stav. On zna mnogo bolje od nekih Amerikanaca šta je dobar bluz i koji je moj zvuk. On je uvek podržavao moje pesme i govorio da ne treba da sviram ono što sviraju stari bluzeri, već svoje pesme. Nekad ume da bude i oštar prema meni govoreći mi da nešto nije bluz. Kada sam snimala ploču bio je i on sa mnom u studiju jer je vrlo bitno da imaš nekoga ko sluša ono što ti slušaš.

Ana Popovic Flash-Galerie


Vi ste svoju muzičku zrelost sticali tokom devedesetih u Beogradu. Tada ste nastupali sa vašim prvim bendom „Haš“. Kako ste uspeli da se kao žena izborite da budete frontmen benda?

„Haš“je zaista bio bend. Mi smo zajedno birali muziku i pravili pesme. Ali sam ja zaista želela da krenem za nekim mojim idejama. U momentu kada sam otišla za Holandiju, shvatila sam da je to bila moja šansa. Sada kažem da je bio jedan bend za mene, to je „Haš“, i to je to. Ostali bendovi će se zvati „Ana Popović bend“. „Haš“ je bio oličenje benda i meni je drago što sam to iskusila, jer mnogi muzičari nemaju tu priliku. Milan, Bojan, Rale i ja smo i dalje sjajni drugari i uvek se radujem kada čujem da i dalje sviraju, iako nije lako biti muzičar u Srbiji. Ja sam htela da odem na Zapad, jer to meni bilo vrlo bitno a posebno u Ameriku. Volim da nastupam u Beogradu i Bonu, ali moje je srce u Americi. Mislim da sam tamo najjača. Njihova publika mene inspiriše. Nastupati tamo je pravi izazov. Nastupati na njihovim festivalima je pravi izazov za koji sam se borila poslednjih deset godina.

Na pomen publike, Vi ste nastupali u Americi, prapostojboni bluza, ali širom sveta, od Dubaija i Džakarte, do Nemačke, Italije i Srbije. Koliko se razlikuju publike?

Naravno da se razlikuju i to dosta. Međutim, ja volim što su svako veče i svaki nastup drugačiji. Publika u Srbiji je fantastična, ali i zahtevna. Teško je da ih pridobiješ, ali ih ja nosim u srcu još iz perioda „Haša“. Mi smo utorkom nastupali u Domu omladine, svirali i publika je dolazila i bila jednostavno fantastična. Američka takođe. Sa njima mogu potpuno otvoreno da sviram šta god mi padne na pamet, jer su potpuno otvoreni za sve. Ja mnogo volim da istražujem i da probijem granice jer mi je dosadno da sviram po pravilima. Prvo moram sebi da budem zanimljiva da bi i drugima bila takođe zanimljiva. Za to je američka publika kao stvorena. Nemačka publika je takođe veoma dobra publika, posebno u klupskim ambijentima, jer podržavaju našu muziku. Svaka publika je inspirativna, jer gde god da odem ljudi znaju moje pesme.

Ana Popovic Flash-Galerie


Šta vas podstiče i inspiriše kada stvarate pesme?

Uglavnom počinjem pišući reči. Bitno je da imam poruku i da ta pesma koju stvaram nešto znači. Nadam se da može i nekom da inspiriše. Pokušavam da prenesem neki stav o politici i životu. Trudim se da inspirišem ljude jer znam da moj put nije bio lak. Posebno nije lak za nekoga ko je iz Srbije. Poznajem gomilu ljudi koji su fantastični arhitekte, muzičari i dizajneri, ali ne mogu da se bave tim poslovima jer nailaze na gomilu barijera, da bi na kraju odustali od svojih snova. Trudim se da kroz svoje pesme ukažem da je teško pratiti svoje snove, ali da od toga se ne treba odustajati.

Posebno u dva moja albuma sam rešila da ispričam jednu moju ličnu priču. To je bilo o životu tokom devedesetih, o demonstracijama, o Miloševićevom režimu, o političkoj situaciji, vizama i papirima, ali i moje lične priče o ljubavi i drugarstvu. To je recimo u Americi dobro prošlo i mnogi su počeli da se interesuju i da me pitaju kako je sve to tokom Miloševića izgledalo i kakve su bile studentske demonstracije. U ploči „Unconditional“ koja tek treba da izađe pokušavam ljudima da prenesem poruku da svako može da postane ono što on poželi. Bitno je takođe da reči u sebi imaju neki dobar ritam koji posle upotpunjujem muzikom. To je neobični metod, jer kod mnogih prvo nastaje melodija pa tek onda reči. Stalno nalazim novu inspiraciju kroz različite žanrove. Ali ne mogu stalno da radim iste stvari, iako mi ljudi često dolaze i traže da napravim pesmu sličnu nekoj prethodnoj. Ne želim da pravim kopije uspešnog, već nove stvari.

Ana Popovic Flash-Galerie


U Bonu ste nastupili uz nekrunisanog kralja bluza B.B. Kinga. Da li je time ispunjen mladalački san bluz muzičarke iz Beograda?

Ovo je treći put da nastupam sa njime, ali mi je san definitivno ispunjen. Ja sam njega gledala u Beogradu kada sam imala trinaest ili petnaest godina, a posle nekoliko godina sam imala priliku da džemujem sa njime. San je definitivno ispunjen.

Šta poručujete mladim talentima iz Srbije i drugih zemalja?

Moj stav je da ništa nije nemoguće. Verujem da ako neko ima talenta i zna kako nešto treba da se uradi, uspeh može da se postigne bilo gde. Svima kažem da je sve moguće, iako je teško. Zato savetujemo onima koji žele da se ostvare u bluzu da odu u Ameriku. Iz ličnog iskustva znam da samo onaj ko se isproba na američkim binama može da se afirmiše na bluz sceni. Smatram da posebno talentovani mladi iz Srbije i okolnih zemalja mogu uspeju, jer u Americi sve što je neobično, to je i dobro.

Intervju: Ognjen Cvijanović
Odg. urednik: Nemanja Rujević