Ne pucajte na lekare!

U svakom ratu bilo je pogođenih bolnica, iako su bile jasno označene ili žrtava među medicinskim osobljem, iako su nosili vidljiv znak da su na frontu da bi pomogli, a ne da bi se borili.

Ali u današnjim kriznim žarištima, tu više očigledno nije reč o slučajnosti. Zato Margarite Samba ima gotovo nemoguć posao. Od početka ove godine ona je ministarka zdravlja Centralnoafričke Republike, ali zbog tamošnjeg građanskog rata, čitav zdravstveni sistem jedva i da funkcioniše.

„Čak 45 odsto ambulanti i bolnica u zemlji je uništeno. Ambulante, vozila hitne pomoći, čak i radio-stanice za primanje poziva – sve se to uništava ili pljačka. Uništavaju se čak i frižideri u kojima se drže vakcine, a odnose se i bolnički kreveti i druga oprema.“

To što se dešava sa stvarima, nije najgora stvar – najgore je ono što se dešava ljudima, dakle lekarima i drugom medicinskom osoblju. Oni se ciljano napadaju, preti im se i ubijaju ih: „Bilo je lekara i medicinskog osoblja koji su pobegli u šumu od naoružanih bandi“, kaže Samba. „Ali oni su ih pratili i tražili sve dok ih ne ubiju.“

Glavni problem – nedostatak poštovanja

Margaret Čan, predsednica Svjetske zdravstvene organizacije (SZO) duboko je uznemirena zbog toga što je na sve više kriznih žarišta slično kao i u Centralnooafričkoj Republici. Sve je više ciljanih napada na lekare i uopšte mesta na kojima se pruža medicinska pomoć. Čen priznaje da je i njena organizacija možda kriva zbog toga što ne diže dovoljno glas baš svaki put kad se tako nešto dogodi. Zato, smatra Čan, i javnost više nije toliko uznemirena. Ali činjenica da takvih napada ima toliko, nipošto ne znači da to treba prihvatiti kao nešto što je normalno.

Direktor Međunarodnog komiteta Crvenog krsta Peter Mauerer dodaje da danas „nije problem u nedostatku konsenzusa i poznavanja osnovnih pravila, već u široko rasprostranjenom nedostatku poštovanja prema pravilima.“

Institucija Crvenog krsta postoji već 150 godina i ta osnovna načela – da se ne smije napadati medicinsko osoblje, vozila i zgrade – prihvatili su i političari i vojske. Danas su međutim sukobi u kojima uopšte ima nekakvih političkih i vojnih struktura postali retkost, a ni to nije najveći problem.

Čak i kad postoji komandni lanac, upozoravaju u Crvenom krstu, nedostatak poštovanja pravila odražava se i tako što se sve češće medicinske zgrade i prostori koriste i za vojnu svrhu, tako što se lekarima zabranjuje da se brinu za određene grupe ljudi i tako što se napadaju timovi koji, na primer, na terenu žele da vakcinišu ljude.

Doduše, u istu kategoriju nepoštovanja načela Crvenog krsta mogu se ubrojati i optužbe, naročito protiv Sjedinjenih Američkih Država, da akcije vakcinisanja ljudi zloupotrebljavaju za obaveštajnu delatnost i prikupljanje informacija sa terena.

Prve žrtve – domaći lekari

Stanje je postalo neizdrživo i Crveni krst je zato pokrenuo opsežnu kampanju. U 23 zemlje u kojima ta organizacija deluje samo tokom 2012. i 2013. godine bilo je više od 1.800 incidenata u kojima su napadani ili se pretilo medicinskom osoblju, pacijentima ili su napadane zgrade. Ubijeno je više od 160 lekara ili drugog stručnog, medicinskog osoblja, oko 260 ih je ranjeno, a 560 oteto ili uhapšeno.

Fransoa Duro iz organizacije Lekari bez granica dodaje da, po pravilu, žrtve nisu toliko stranci i strani lekari koji se optužuju za špijunažu, već u 90 odsto slučajeva domaći saradnici. Preti se pre svega lokalnom medicinskom osoblju, sve dotle, dok im ne preostane ništa drugo već da prestanu da dolaze na posao i moraju da se kriju ili pobegnu. Strani lekari bez njih ne mogu da funkcionišu, tako da su posledice po tamošnji zdravstveni sistem katastrofalne.

To je, proteklih meseci, naročito bilo uočljivo na jugu Sudana. „Čitav niz naših medicinskih stanica vile su na meti. U njih upadaju naoružane grupe i likvidiraju pacijente, čak i unutar zaštićenog područja“, svedoči Duro. Zato i ne čudi što deo lokalnog osoblja iz tih stanica pobegao strahujući za goli život. Sada su čitava područja praktično bez lekara.

Čitav katalog preporuka

Lekari bez granica i Crveni krste dovoljno su iskusni da bi znali da takvim naoružanim bandama ne znači mnogo ako se apeluje na načela međunarodnog humanitarnog prava ili ako im se maše poveljom koju su pre više od jednog veka potpisale diplomate okupljene u Ženevi. Zato su sastavili katalog sa više od stotinu predloga kako da organizuju svoj rad, a da ih pri tom ostave na miru.

„Ne postoji neka metoda koja bi funkcionisala na svakom mestu“, objašnjava šef Crvenog krsta Maurer. „Ne možemo da izdamo jednu preporuku kojom bi se obezbedila zdravstvena nega u svim slučajevima. Svaka zemlja ima svoje specifične probleme i zato je na svakoj lokalnoj upravi i službi medicinske zaštite da odluče koje od tih mera žele da sprovode.“

Prednost velikih međunarodnih humanitarnih organizacija je u tome što su odavno prisutne u mnogim kriznim žarištima i svojim radom su dokazale da su nezavisne, neutralne i da ne gledaju sa koje strane im je došla osoba u nevolji. Ali i dalje postoji opasnost od napada i zato humanitarne organizacije stalno moraju da budu u kontaktu sa lokalnim zvaničnicima – institucionalnim, a ponegde i onim tradicionalnim. Fransoa Duro objašnjava da se Lekari bez granica, ako preti sukob, uvek trude da razgovaraju i sa predstavnicima državnih vlasti, baš kao i sa starešinama lokalnih zajednica i plemena. To obično pomaže i, tvrdi Duro, „samo tako možemo da obezbedimo pristup do osoba kojima je pomoć potrebna“.