1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

NATO u potrazi za novom strategijom

Kako će NATO ubuduće postupati prema Rusiji? Odgovor na to hitno pitanje Severnoatlantski vojni savez želi da pronađe tek u septembru. Krajnje je vreme za to, tvrdi Bernd Rigert.

Ministri spoljnih poslova država članica NATO morali su na sastanku u Briselu (25.6.) da se pozabave kratkoročnim kriznim menadžmentom u vezi sa situacijom u Ukrajini. To je važno iako taj vojni savez ima malu mogućnost uticaja. Odlučujuće konce povlače pojedini ministri spoljnih poslova čija reč ima težinu u krizi u Ukrajini – poput Nemca Frank-Valtera Štajnmajera i Amerikanca Džona Kerija. NATO samo nudi podijum za diplomatske aktivnosti.

U postupku nužnog promišljanja o novoj strategiji NATO za Rusiju, baš i nije bilo napretka. Još nema odgovora na opravdano pitanje hoće li se NATO prema Rusiji ubuduće ponašati kao prema partneru ili pretnji. Odgovarajući dokumenti o tom pitanju trebalo bi da se izrade tokom leta, a sastanak na vrhu NATO o tome će se izjasniti tek u septembru. Ipak, već sada je jasno da u dogledno vreme proširenja na istok neće biti. Dogovor oko ulaska Gruzije ili Ukrajine u NATO unutar saveza ne bi mogao da se postigne, a to bi i isprovociralo žestok otpor Rusije.

NATO nezvanično priznaje da je jednostavno preopterećen situacijama poput one u Ukrajini u kojoj nema jasnog vojnog protivnika. Severnoatlantski vojni savez nema ni strategiju ni odgovarajuća sredstva protiv „zelenih čovečuljaka“, odnosno malih i naoko neorganizovanih grupa separatista. Kako treba postupati s ruskom vojskom koja se nalazi u pozadini, na granici, gde gradi neku vrstu preteće kulise kao obezbeđenje za separatiste, ali ne učestvuje aktivno u borbama? Zapadni vojni savez je 20 godina pokušavao da sa Rusijom izgradi odnos koji zaslužuje naziv bezbednosno partnerstvo. Zbog duboke krize u Ukrajini i aneksije Krima to poverenje pretvorilo se u čisto nepoverenje. Može li „dosije o odnosima između Rusije i NATO iz boljih dana“ i dalje služiti kao osnov saradnje ili koegzistencije?

Napetosti i pukotine umesto zajedničke doktrine

Većina država-članica NATO još ne želi da digne ruke od tog osnovnog ugovora. No druge zemlje poput Poljske ukazuju na to da ugovor mora da se izmeni kako bi jedinice NATO mogle da budu trajno smeštene u Poljskoj, na Baltiku ili u Rumuniji. Te članice NATO osećaju se ugroženim. Severnoatlantski vojni savez mora da pronađe odgovor na to pitanje – najkasnije na sastanku na vrhu u septembru. NATO pre svega mora da se drži zajedno kako bi mogao da na primeren način reaguje na promenjeno stanje na istočnoj granici.

Iza kulisa, solidarnost unutar saveza baš i nije najbolja. SAD sve glasnije zahtevaju veći finansijski angažman Evropljana. Bela kuća želi da im prepusti njihovu sopstvenu obranu. U Vašingtonu se pitaju: kako je moguće da se Evropljani stalno oslanjaju na američke vojnike i opremu kako bi osigurali bezbednost u Evropi – pa i slučaju krize u Ukrajini?

Američki ministar spoljnih poslova Keri u Briselu je jasno dao do znanja da je Ukrajina za njega samo jedno od mnogih kriznih područja u svetu. Njemu nad glavom pre svega visi problem Iraka, odnosno vojni uspesi tamošnjih terorista. NATO će u jednom trenutku i po tom pitanju morati da zauzme stav. Da li će Evropljani podržati SAD ako dođe do vojnog sukoba u Iraku? Zajedničke strategije nema. Kako bi prikrili napetosti i pukotine unutar NATO, ministri spoljnih poslova pripremaju transatlantsku izjavu o solidarnosti. Čudno – tako nešto bi u savezu valjda trebalo da se podrazumeva. Kad se jednom okonča krizni menadžment u Ukrajini, NATO čeka mnogo posla. Potrebna mu je nova doktrina koja će moći da drži vodu.