Narodi izloženi kao u zoološkom vrtu | Mozaik | DW | 04.11.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Narodi izloženi kao u zoološkom vrtu

Inuiti, Samoanci, Egipćani... Sve do 30-ih godina prošlog veka pripadnici tih naroda prikazivani su u zoološkim vrtovima, kao životinje. Gledaoci su satima zurili u njih, dirali ih i ismevali. Neki od njih žive i danas…

„Od Pariza preko Rige sve do Berna, Varšave i Bukurešta. Putovali smo sa cirkusima po celoj Evropi. Plesali smo i nastupali zajedno sa gutačima vatre i fakirima… Vrlo rano sam počeo da mrzim te nastupe, izložbe i činjenicu da sam i sam deo tog spektakla“, seća se danas Teodor Vonja Mihael. Taj 88-godišnjak bio je najmlađi sin jednog Kamerunca i jedne Nemice, koji su na prelazu iz 19. u 20. vek iz Kameruna, ondašnje kolonije carske Nemačke, stigli u Berlin. Teodor Vonja Mihael, dugo vremena o tim iskustvima nije želeo da govori, ali onda je ipak seo i napisao knjigu svoje lične istorije i istorije svoje porodice – „biti Nemac i pri tom biti crn“.

Teodor Vonja Mihael

Teodor Vonja Mihael

Cirkus kao jedini izvor zarade

Porodica je oca Teodora Vonje Mihaela iz Kameruna u Evropu poslala krajem 19. veka. Kada je stigao u Berlin vrlo brzo je shvatio da mu kao građaninu jedne nemačke kolonije, „normalni“ poslovi ne samo da neće pasti s neba nego da ih nikada neće ni dobiti. Jedinu mogućnost zarade, video je u tada vrlo popularnim „izložbama naroda“, jednom vrstom cirkusa, odnosno, spektakla koji putuje po celoj Evropi.

Rad u tim cirkusima bio je vrlo naporan. Nastupali su i po nekoliko puta dnevno, što znači da su bili pred publikom takoreći od jutra do mraka. „Neki od njih su radili na ugovor, ali niko od njih nije znao šta u njima uopšte piše i šta ih očekuje“, objašnjava istoričarka Ane Drezbah. Većina je patila od nostalgije za domovinom, neki su čak umrli od raznih bolesti jer ih niko nije vakcinisao. Godine 1880. na primer, nakon nastupa u Hamburgu i Berlinu, preminula je jedna cela porodica Inuita od vodenih kozica. Slična sudbina zadesila je i nekoliko osoba iz grupe indijanaca Sijuksi; i oni su preminuli od vodenih kozica, upale pluća i drugih zaraznih bolesti.

U Nemačkoj je do 30-ih godina prošlog stoleća održano oko 400 takvih „izložbi naroda“. Onu najveću organizovao je 1847. godine Karl Hagenbek iz Hamburga (na naslovnoj fotografiji članka) jedan od najvećih trgovaca životinja u ondašnjoj Evropi. „Njegova ideja bila je da napravi zoološke vrtove ne samo za životinje nego i za ljude. Ljudi su bili oduševljeni njegovom idejom. Tada još nije bilo niti televizije ni fotografija u boji pa su za njih ti spektakli bili jedina mogućnost da vide kako izgledaju ljudi koji žive negde daleko“, kaže Ane Drezbah, autorka knjige objavljene pre nekoliko godina koja se bavim temom tih „izložbi“ u Nemačkoj.

Karl Hagenbek u Hamburgu 1927.

Karl Hagenbek u Hamburgu 1927.

Izložbe naroda – iluzije putovanja

„Izložbe“ tog tipa postojale su u stvari mnogo ranije, na samom početku Novog veka, kada su evropski moreplovci iz dalekih kolonija stanovnike tih područja počeli da dovode na stari kontinent. Ali tek je Karl Hagenbek spektakle tog tipa inscenirao na savršen način – kod njega su Laponci nastupali zajedno sa sobovima, Egipćani su jahali na kamilama ispred kulisa u obliku piramida, stanovnici Vatrene zemlje su pak prikazani kako čuče u svojim kolibama dok su im kosu krasili ukrasi izrađeni iz kostiju. „Karl Hagenbek je gledaocima stvorio iluziju putovanja“, kaže istoričarka Hilke Tode-Arora iz Etnološkog muzeja u Minhenu.

„Na tim 'izložbama' bili smo onakvi kakvi bi trebalo da budemo prema predubeđenjima o Afrikancima kakve su imali stanovnici Evrope 20-ih i 30-ih godina prošlog veka. Dakle, nagi, pokriveni samo sa nekoliko listova, neobrazovani divljaci. Sećam se da su me sasvim strani ljudi dodirivali, rukom prelazili po kosi, prilazili mi sasvim blizu, mirisali me sve samo da bi se uverili da sam 'pravi' čovek. Pričali su samnom na nekom čudnom, pojednostavljenom nemačkom ili samo rukama“, priseća se Teodor Vonja Mihael.

Decu oduzimali roditeljima i davali vlasnicima „izložbi“

Roditelji Teodora Vonje Mihaela

Roditelji Teodora Vonje Mihaela

On je još kao dečak, krajem 20-ih godina dospeo kod jednog od vlasnika takvih cirkusa. Naime, kada je njegova majka preminula, nemačka švalja iz istočne Pruske, država je njega i njegovo troje braće oduzela ocu Kameruncu jer su smatrali da bi on ne može da se na pravi način brine o deci. „Razdvojili su nas, svako od nas dece dospeo je nekom drugom vlasniku cirkusa. Ti novi roditelji nimalo se nisu interesovali za nas lično već samo za nas kao radnu snagu. Naš posao je bio da, baš kao i naš otac, gotovo potpuno nagi satima stojimo pred publikom. Za mene je to bila prava tortura“, kaže Teodor Vonja Mihael. Njegov otac je umro sa 55 godina – Teodoru je tada bilo samo devet godina. Kaže da ga se gotovo i ne seća, sve što o njemu zna, čuo je od svoje starije braće i sestara.

Prva pobuna „izloženih“ zabeležena je u Berlinu 1881. godine kada je grupa Inuita i Samoanaca probila žicu koja ih je opkoljavala, prodrla do publike i tu uništila klupe i stolice. Broj takvih cirkusa počeo je da se smanjuje od kraja Prvog svetskog rata, ali neki su uspeli da se održe i još neko vrijeme. Među njima je bio i spomenuti Karl Hagenbek. Njegova poslednja „izložba egzotičnog čoveka“ održana je 1931. godine.

Autorke: Anika Cajtler / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković