1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Napuštena kineska deca

Privredni bum Kine poslednjih decenija bio je moguć pre svega jer su milioni ljudi sa sela otišli u gradove, da tamo u fabrikama rade za niske nadnice. Druga strana medalje: svoju decu su najčešće ostavljali u selima.

Procenjuje se da oko 85 miliona dece u Kini odrasta bez roditelja. Samo jednom godišnje su porodice na okupu – obično tokom kineske Nove godine u januaru ili februaru. O deci se staraju babe i dede, ili ona pak žive u internatima na selu.

Deca žive u školi

Škola u selu Juki u provinciji Gangši, 40 učenika uči da čita s pocepanim knjigama. Više od 270 učenika posećuje udaljenu tu seosku školu u južnoj kineskoj provinciji. Mnogi žive u dubokim udolinama oko sela. Pešice im je do škole potrebno više sati, ali to nije jedini razlog što skoro sva deca preko nedelje žive u objektima škole. Glavni razlog je da kode kuće nemaju nikoga.

„Moj roditelji su otišli u provinciju Guangdong. Ne znam gde i šta tamo rade“, kaže 12-godišnja Luo Dongđing. Njeni roditelji jednom godišnje dolaze kući na nekoliko nedelja – za kinesku Novu godinu. Luo sasvim tiho dodaje: „Oni mi donesu nove pantalone.“

Deca i žive u školi, a roditelje viđaju samo jednom godišnje

Deca i žive u školi, a roditelje viđaju samo jednom godišnje

Procenjuje se da oko 85 miliona dece u Kini odrasta bez roditelja. Većina radnika-migranata ne može da povede decu sa sobom u gradove jer tamo se prema njima ophode kao prema građanima druge klase. Usled zastarelog sistema registracije domaćinstva, tamo nemaju prava na besplatno školovanje.

Zato deca ostaju u selima kao što je Juki. Region je siromašan, do najbližeg grada je tri sata vožnje. U školi deca žive u malim, tesnim spavaonicama. Sivi betonski zidovi, osam kreveta po sobi. U svakom krevetu spava tri do četiri deteta.

Deca bez podrške

„Velika je odgovornost, ali i teret“, kaže direktor škole Lu Lipeng. „Skoro svi roditelji su otišli u potrazi za poslom. Deca ostaju kod nas. Za mene je prioritet bezbednost učenika, obroci, smeštaj. Deca me vide kao svog oca, ona me slušaju.“

Škola deci pruža barem malo sigurnosti. Nešto što kod kuće često nemaju. Kineski radnici-migranti su vrlo rano izloženi velikim psihičkim i emotivnim pritiscima. Učenje u školi deci teško pada. Babe i dede su često neobrazovani i preopterećeni radom na polju. Nedostatak podrške nosi sa sobom posledice: Mnoga deca rano napuštaju školu i postaju deo vojske neobučenih radnika u fabrikama. Ko odrasta u provinciji Gangši, on skoro da nema drugih perspektiva.

Većini dece nedostaje samopouzdanje, kaže Li Min Lan, iz nevladine organizacije Vajld Lili, koja pomaže deci u siromašnim oblastima sa donacijama i socijalnim programima. „Pored hrane i toplog mesta za spavanje i te kako je bitno da se deca psihički dobro osećaju. Mi želimo da im pokažemo da, ako naporno rade, mogu da napreduju i do univerziteta – da postoji život i izvan siromaštva u brdima.“

Škola mora da zameni roditeljski dom. Ali to nije lako. Deci ipak nedostaju tesne veze, emocionalna blizina. Luo plačno kaže da joj jako nedostaju roditelji, i dodaje: „Moja najveća želja je jedan panda. Njega želim noću da zagrlim.“

Kao i mnoga deca radnika-migranata i Luo sanja o tome da bude zajedno sa roditeljima. Čak iako ne može da zamisli, kakav je to zapravo osećaj.

Autori: Rut Kirhner / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković