1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Napredak i sumnja u Kabulu

Građevinski radovi u kabulskoj četvrti Karte Seh u punom su jeku. Zapravo, cela četvrt je veliko gradilište. Negde drugde to bi bila neprijatnost, u Kabulu je to nešto dobro – gde se gradi, tamo se i investira.

9/11

9/11

U četvrti Karte Seh nekada je živeo kabulski srednji sloj. Tu je mnogo lepih bungalova, ali su uz njih straćare od gline. To je posledica rata i doseljavanja ljudi iz unutrašnjosti zemlje – svi bi hteli u metropolu. I sada se pojavljuju nove vile u pakistanskom stilu. Raskošne, sa srebrnim i zlatnim stubovima i fasadama.

U blizini Pol-e-Sorka „crvenog mosta“ susreću se dva sveta – siromašni i bogati Karte seh. Šarena mešavina nacija. Žene u burkama tu su više izuzetak. Mnoge ulice su neasfaltirane. Kamioni koji prevoze materijal zavijaju prolaznike u oblak prašine.

U bazaru je izloženo raznovrsno voće. I svaki prodavac ima sopstvenu priču iz vremena talibana. Tako jedan od njih kaže: „Ja sam Hadži Murad Ali i mene su talibani 32 puta maltretirali“.

Baklave, keks i ostali slatkiši...

Kabul

Kabul

Hadži je vlasnik poslastičarnice i prodaje baklavu, keks i druge slatkiše. O vremenima talibana kaže: „Došli bi već ako bi neko obukao novu odeću. Optužili bi te da si bogati komandant. Počeli bi čoveka da tuku, kablovima. Mučili su ljude i zabavljali se pri tom, polivali su ih hladnom vodom. Njima je bilo do novca, razumete“?

Omanji Hadži meri robu na starinskoj vagi koristeći tegove. Novac je ostavljen ispod stakla, tako da je vidljiv. Hadži Murad Ali vadi slomljeni katanac i pokazujući ga, kaže:
„Opljačkali su me pre dve nedelje. Došla je policija. Ali, umesto da mi pomognu tražili su novac. Poruka je – zaboravi lopove. Ukrali su telefonsku karticu i stvari iz radnje… Ako se svađaš sa policijom, uhapse te. Dakle, ćutao sam kako ne bih stigao u zatvor, u neku mračnu rupu“.

Preko noći postao bogat?

Haji Murad Ali

Haji Murad Ali

I to je Karte seh. Mešani parovi sa decom – Sonja je Ruskinja, njen muž Sanjar, Avganistanac. Upoznali su se u Poljskoj gde je on studirao. Stanuju nedaleko od parlamenta i Sanjar kaže: „Naš sused je poslanik. Preko noći je postao bogat, iako dolazi sa sela. Pitaš se odakle mu novac kada je samo državni službenik“.

Za Sanjara su parlament i građanski rat početkom devedesetih godina dve strane iste medalje i kaže: „Parlament je pun ubica. Ti ljudi su svojevremeno uništili ovu četvrt. Odgovorni su za smrt 60 hiljada ljudi. Kada smo jednom biciklom prevezli vreću žita iz A u B pucali su iz automata na nas. I sada sede u parlamentu. I diplomate sa Zapada hvale ih kao simbol nove demokratije. Koje demokratije? Tim ljudima je mesto u sudnici“.

Stipendija za malobrojne

Kabul

Kabul

Stipendije za školovanje u inostranstvu, kakvu je dobio Sanjar, dobijaju samo malobrojni. Glad za znanjem je velika i pošto na državnim univerzitetima nema mesta za sve koji bi da steknu diplomu, uveliko se reklamiraju privatni univerziteti. Jedan od njih je Ibn Sina koji je ime dobio po jednom velikom islamskom naučniku. Na univerzitetu je 300 studenata, jedan od predavača je Ali Amiri – tema njegovog doktorata bio je nemački filosof Vitgenštajn. Ali Amiri kaže: „Hazarska manjina dugo je bila diskriminisana. Hazari nisu smeli da budu oficiri u armiji, nisu smeli da studiraju pravo ili politiku. Ta zabrana je sada ukinuta i studenit se upisuju na sve smerove“.

Studentkinje ne plaćaju punu cenu školovanja i jedna od njih kaže: „Ne želim da budem poslanica. To donosi samo probleme. Čovek je primoran da čini neljudske stvari. Studiram pravo i želim da učinim nešto za obespravljene žene“.

Polovinu učionice zauzimaju žene – muškarci sede u poslednjim redovima, one napred. Studentkinje imaju šarene marame na glavama, neke su našminkane. Jedna od njih kaže: „Ovo što vidite možete da vidite samo u Kabulu. Samo ovde žena može da nosi maramu kako želi. Na selu žena ne sme sama da izađe ni pred vrata. I kada izađe mora da nosi burku. Na selu žene peru i čiste, one su muškarcima mašine za rađanje dece. Ima žena koje rode i osamnaestoro dece. Kakvo užasno društvo!“.

Autori: Martin Gemer, Nenad Briski
Odg. urednik: Jakov Leon