Polako se učvršćuje utisak da bi ovo mogla da bude veoma napeta izborna godina u Nemačkoj. I u najnovijem istraživanju javnog mnjenja instituta Forsa, između stranaka Unije (CDU i CSU) i socijaldemokrata (SPD), razlika je samo tri odsto: 34 prema 31. Stranka Angele Merkel je SPD-u na dohvat ruke, nije više svetlosnima godinama udaljena, kao pre nekoliko nedelja.
Socijaldemokrate sa osmehom na licu
Neko ko ovih dana sretne vodeće socijaldemokrate, može da vidi zadovoljstvo na njihovim licima. To je zadovoljstvo čoveka koji je dugo čeznuo za nečim što je izgledalo nedostižno, čoveka koji jedva može da poveruje da je tako nešto moguće. Naravno, ispitivanja javnog mnjenja samo su – ispitivanja. Nisu izbori.
Veliki test za SPD stiže na proleće, pre svega sa izborima u najnaseljenijoj saveznoj pokrajini Severnoj Rajni Vestfaliji. Ali ako je verovati istraživačima javnog mnjenja, kancelarski kandidat Martin Šulc upravo leči hroničnu SPD-ovu bolest koja se zove „slaba mobilizacija“. Izgleda da ima mnogo ljudi koji nisu za sva vremena raskinuli sa socijaldemokratama. I mnogo onih koji smatraju da ne bi bila katastrofa ako bi kancelarka nastavila dalje da vlada, ali ne bi imali ništa ni protiv promene – ako bi se pojavio neko koga bi smatrali sposobnim za kancelarsku dužnost. To je do pre samo nekoliko nedelja bilo nepojmljivo, ali – izgleda da se takav pojavio.
AfD u padu, Zeleni – nedefinisani
Ni desno-populistička Alternativa za Nemačku (AfD) nije svesna šta joj se upravo događa. Devet odsto podrške koliko ima ta stranka, u svakom slučaju je daleko od nečega što bi se moglo nazvati „pobednički pohod“. Istaknuti član AfD-a sa desnog krila stranke Bernd Heke – čovek koji spomenik Holokaustu u Berlinu smatra sramotom i koji će (možda) biti izbačen iz stranke – brojnim potencijalnim pristalicama AfD-a ipak je suviše odbojan. Istovremeno, brojnim nemačkim biračima upravo se u Vašingtonu pokazuje kako to izgleda kada na vlast dođu oholost i prenemaganje besnih građana, netrpeljivost prema strancima i nacionalizam. Da li bi AfD ponovo poslala Donaldu Trampu onako euforičnu čestitku, kao što je to uradila nakon njegove pobede?
Ova izborna godina mogla bi da bude naročito nezgodna za Zelene. Sedam odsto: to je otprilike biračko jezgro te stranke za zaštitu životne sredine. I to je njihov najlošiji rezultat u ispitivanjima instituta Forsa u poslednjih devet godina. Za pad popularnosti ima mnogo razloga. Izjašnjavanje članova o kandidatima za predsednike stranke trebalo je da donese polet neposredne demokracije, ali – pobedili su Katrin Gering-Ekhart i Džem Ozdemir, ljudi koje Nemci poznaju već godinama. I sami Zeleni smatraju da to nije preterano inovativno – to pokazuje rezultat slabo poznatog ministra ekologije iz Šlezvig-Holštajna Roberta Habeka, koji je bio protivkandidat Ozdemiru i od njega vrlo tesno izgubio. Mnogi članovi te stranke očigledno nisu imali ništa protiv novih ljudi na čelu partije. A i inače – Zeleni drže otvorene sve opcije: i za koaliciju sa SPD-om i Levicom, ali i sa konzervativcima Angele Merkel. Ta širina opcija prilično je velika. Pa šta se onda dobija ako se glasa za Zelene? Ne zna se tačno. Rezultat toga je – sedam odsto.
Stvarni izbori, ko bi se tome nadao?
Sigurno da je slabost malih stranaka rezultat i promene situacije, odnosno toga što se takmičenje sada događa između velikih (sada ponovo među te velike zaista spada i SPD). U svakom slučaju, bez obzira na to kojoj političkoj opciji bili skloni, Nemci ove godine imaju šansu da biraju između dva jaka kandidata – što je dobro za brojna iznenađenja. To nije loš signal u vreme kada u nekim drugim zemljama ljudi na čelu država ograničavaju osnovna demokratska načela.