1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Namerno zaboravljeni lov na ljude

Prisilne mobilizacije u Srbiji 1995. godine, do dana današnjeg predstavljaju tabu-temu u društvu koje je ionako puno „zabranjenih“ tema iz ratnih devedesetih godina 20. veka.

Godina je bila 1995. Proleće i leto. Nakon akcije „Bljesak“, koju je Hrvatska vojska sprovela u zapadnoj Slavoniji i prvih velikih kolona izbeglih krajiških Srba, Srbija je na svojoj teritoriji započela prisilnu mobilizaciju izbeglica, čime je prekršila brojne međunarodne konvencije i domaće zakone.

Prisilne mobilizacije trajale su mesecima, a samo mali broj ljudi odvažio se da kasnije tuži državu i dobije skromnu odštetu za pretrpljenu torturu. Neki od prisilno mobilisanih sa ratišta se nisu nikada vratili, nekima od njih se ni do danas ne zna za grob. Oni koji su preživeli – vuku traumu za ceo život. Krivično delo koje je počinila Srbija u međuvremenu je zastarelo.

Vojvođanski građanski centar, nevladina organizacija iz Novog Sada, koju čine mladi ljudi, pokušala je da se uhvati u koštac sa tom, jednom u nizu, tabu-tema u Srbiji, vezanih za ratne devedesete godine prošlog veka i za proces suočavanja sa tom mračnom i krvavom prošlošću.

Ukradena sloboda

Kroz projekat „Ukradena sloboda“, Vojvođanski građanski centar započeo je seriju intervjua sa žrtvama prinudnih mobilizacija i njihovom najbližom rodbinom. Sem izjava svedoka, u toku je prikupljanje i medijskih članaka, izveštaja, audio i video-priloga o toj temi.

„Oni koji su bili prisilno mobilisani nisu priznati kao žrtve, niti je država Srbija učinila bilo šta u cilju priznanja njihove patnje“, kaže za Dojče vele direktor Vojvođanskog građanskog centra Željko Stanetić.

Predstavljanje projekta „Ukradena sloboda“ u Novom Sadu

Predstavljanje projekta „Ukradena sloboda“ u Novom Sadu

Mnogi od onih koji su prisilno mobilisani 1995. godine potom su poslani u takozvane pripremne i trening-kampove, gde su bili mučeni i gde su bili podvrgnuti različitim oblicima psihičke i fizičke torture. Nakon toga su ih slali na ratišta...

Lov na ljude započeo je uz hajku državnih ratnohuškačkih medija, koji su izbeglice označavali kao kriminalce i izdajnike. Policija ih je, naočigled javnosti, odvodila iz tramvaja, autobusa, sa naplatnih rampi, tokom kontrole saobraćaja, iz studentskih domova, pa čak i sa maturskih proslava. Vojvođanski građanski centar ustupio nam je neka od svedočenja žrtava prisilnih mobilizacija, čije delove donosimo.

„Za tvoju glavu mi imamo po 50 maraka...“

Stojan G. je u Srbiju, u Rumu, došao iz Bilišana kod Obrovca 10. avgusta 1995. godine, nakon operacije Hrvatske vojske „Oluja“: „Otišao sam da se prijavim u Crveni krst u Rumi 15. avgusta 1995. oko 10 ujutru. Već u dva sata popodne su mi u kuću došla dva policajca. Rekli su mi da pođem na informativni razgovor, kaže: 'Ima da pođeš sad sa nama, za tvoju glavu mi imamo po 50 maraka'. Odvezli su me u Sremsku Mitrovicu prvo, pa su nas potom odvezli u Erdut, u kamp kod Arkana. Oko ponoći smo tamo stigli. Čim smo stigli u Erdut, odmah su nas ošišali, dali nam uniforme, uzeli nam nakit i ko je šta imao vrijedno kod sebe. Stave sve u džak i kažu: 'Ovo ste nam vi dali, nismo mi uzeli'. […] Bio sam pet dana u Erdutu i onda su nas prebacili od Sarvaša ka Osijeku u kuću neku, kod pruge. Prvo deset dana nismo išli na front, onda su nas poslali na prvu liniju. Tamo je bio general I. koji nas je vrijeđao, govorio nam da smo pobegulje i druge takve stvari. I komandir M. nam je rekao da nas sve treba pobiti, da za drugo i nismo...“

Stevan M. je u Srbiju, u Inđiju, došao 11. avgusta 1995, takođe posle „Oluje“: „Dvadeset šestog avgusta 1995. zaustavila nas je u Inđiji saobraćajna policija. Kad su nas zaustavili, ćaća, brat i ja smo bili u autu. Rekoše nam: 'Jedan ide, koji će?' Ćaća je bio već stariji, brat je imao porodicu, pa sam odabrao da idem ja... Odveli su nas u Sremsku Mitrovicu u Vatrogasni dom, a iz Mitrovice u Erdut. Nisu nam rekli gde idemo. […] U Erdutu nas je bilo more ljudi, oko 5.000 je bilo kad smo stigli tamo, bar su tako govorili. Brzo su oni to rešavali. Budemo par dana, pa dolaze drugi. […] Nas su na ratište rasporedili kao dobrovoljce, govorili su: 'Vi ste dobrovoljci'.“

„Gdje je bio kamp Arkanov, tu je bilo zlo“

Miroslav J. takođe je u Srbiju došao posle „Oluje“, iz sela Grab, kod Gračaca, u selo Jaša Tomić u Vojvodini: „Nakon tri, četiri dana došla je policija da nas hapsi. Staro i nejako započelo je sa kuknjavom, pa su otišli. Mislili smo da su odustali. Došli su ponovo sutradan i pohapsili nas pod punom ratnom opremom. Policija nas je hapsila i svaki policajac po uhapšenom izbeglici ima 1.000 dinara viška na plaću. Znači, uhapsi nas deset, ima 10.000 dinara na plaći viška. U Jaši Tomiću su nas priveli i vozili su nas u Zrenjanin u SUP, odmah kod autobuske stanice. Tamo su čekali dok nas nakupe pun autobus, da ne bi autobus išao prazan. Kad napune pun autobus, vozili su nas za Erdut. Kad je milicija nas hapsila, kad vidiš tu djecu kako vrište, izgubiš se. Nismo mi ni znali kud idemo. Kao čitava vječnost je trajalo, nikako doći. Neprestano sam mislio na svoje dvoje male djece, a njihov plač mi je odzvanjao u ušima […] Kad smo došli u Erdut, gdje je bio kamp Arkanov, tu je bilo zlo. Ta tortura, pa maltretiranje, psovke, pa nam govorili: 'Izdali ste državu', pa nas tukli. Odmah je tu nastalo šišanje do gole glave, batinanje. Došao si iz jednog zla, a kud ideš, ne znaš...“

Željko Stanetić: Oni koji su bili prisilno mobilisani nisu priznati kao žrtve, niti je država Srbija učinila bilo šta u cilju priznanja njihove patnje

Željko Stanetić: Oni koji su bili prisilno mobilisani nisu priznati kao žrtve, niti je država Srbija učinila bilo šta u cilju priznanja njihove patnje

Racija na maturskoj večeri

Milena Ć. bila je svedokinja prisilne mobilizacije na proslavi maturske večeri: „Čini mi se da su dve osobe bile uniformisane, sve sa puškom ili mitraljezom. Znam da je prilično to delovalo strašno. […] Profesori su pokušali da ih odvrate od toga: 'Pa pustite ih makar da se završi matursko veče'. 'Ne!', ovi su bili izričiti. Onda su ih valjda vodili kući da samo uzmu najosnovnije stvari. Roditelji isto nisu imali pojma...“

Tog proleća i leta bilo je dovoljno da vam u ličnoj karti piše da ste rođeni u Hrvatskoj ili u Bosni i Hercegovini. Dešavale su se i neverovatne situacije, da su žrtve prinudnih mobilizacija bili i ljudi koji su sasvim slučajno rođeni u susednim državama, a čitav su život proveli u Srbiji. „Sve to su veoma važne priče, koje će se kad-tad ticati i mladih u regionu, ukoliko ne budemo razgovarali o tome“, zaključuje Željko Stanetić iz Vojvođanskog građanskog centra.

Projekat „Ukradena sloboda“ deo je šireg projekta „Neispričane priče”, koji je podržala američka fondacija NED.

Autor: Dinko Gruhonjić, Novi Sad
Odgovorni urednik: Ivan Đerković