Nakon smrti Miodraga Vukovića

Žarko Radaković

Jer daleka sećanja na nas zajedno, a bilo je to između 1968. i 1973, razilaze se kao oblaci na vetrovitom nebu, u varljivo leto, kada se svi - i retki stalno zaposleni, i sve višebrojniji turisti, i još višebrojniji nezaposleni, i prekobrojni oboleli, dakako, i mi ožalošćeni - osećamo prevareni. Danas, „posle svega“, sav taj život „za nama“ čini se, i meni i Miodragu Vukoviću (jer i dalje smo zajedno), kao „velika prevara“. Moguće je da smo baš zato sve u životu obavljali privremeno. Privremeno smo živeli u Beogradu (glavnom gradu privremeno Soc. Fed. Rep. Jugoslavije, ja došavši iz Zemuna, a Žile - tako smo „tada“ zvali Miodraga Vukovića - iz privremeno Titograda, kasnije, odnosno davno pre, privremeno? Podgorice); privremeno smo obojica sanjarili da postanemo filmski reditelji (obojica smo krahirali na beogradskoj filmskoj školi); privremeno smo na beogradskom univerzitetu studirali filologiju (zašto, pitali smo se uvek); privremeno smo se obojica bavili novinarstvom (ja na radiju Dojče vele, a Žile u listu Pobjeda); privremeno smo boravili u „inostranstvu“ (Žile u Crnoj Gori ili Srbiji, a ja u Srbiji ili Nemačkoj, zavisi odakle i kuda se gledalo).

Danas, posle svega, i posle Njega, Miodraga Vukovića, zvanog Žile („tako me je majka nazivala“, „jer bio sam nervozno dete“, a tako smo Miodraga Vukovića onda i mi, njegovi najbliži drugari iz vremena 1968-1973, Vladimir Božić, Nebojša Janković i Žarko Radaković, nazivali), ispada da je jedina naša Stalnost bila Pisanje. Premda smo i to obavljali, počinjali, nastavljali, i prekidali, uvek („uvijek“), privremeno.

„Pitam se zašto ovo uopšte pišem. Zašto su mi potrebni svedoci?“ – glase dve, da li i ključne, rečenice iz pera Miodraga Vukovića Žileta, u njegovoj priči “Pozna ljubav Ane Frank”, na strani 7 u istoimenoj knjizi.

Danas, posle svega, poznajem li ikoga sa kojim sam u tolikoj meri razumljivo po sebi danonoćno razgovarao o Pisanju, i najprirodnije praktikovao Pisanje? Jednostavno smo, najčešće po beogradskim kafanama (u Kolarcu, Moravi, Brankovini, Grmeču, Grgeču, Bosni, Brodarskoj kasini, Paliluli), u bilo koje doba dana i noći, ispisivali, na jednom listu hartije, istom olovkom, dodajući se priborom za pisanje, reči, rečenice, stihove, fragmente, koji i danas postoje rasuti po mojim i Žiletovim tekstovima. To Napisano smo odmah recitovali, jedan drugome, ili nekom trećem, naizmenično, paralelno, horski, razloženo, u fugama, kadencama, preklapajući se, preplićući se, podvlačeči se jedan ispod drugog, jedan drugome oslobađajući prostor za nove nastupe, uvek tako uhodano, uigrano, skladno, tako razumljivo po sebi.

Sećanja na zajedničke godine (1968-1973) Vladimira Božića, Nebojše Jankovića, Miodraga Vukovića, Miloja i Žarka Radakovića: čas gusti oblaci na varljivom nebu, čas izmaglica u rano jutro posle neprospavanih noći.

U jednoj slici: Žile i ja u dubrovačkoj Sponzi, godine 1969, sa sveskama na kolenima, pišemo slušajući elektronsku muziku Edgara Vareza. Posle koncerta sedimo do zore na stepenicama ispred ulaza u crkvu Svetog Vlaha i na sav glas recitujemo Napisano. I znamo te rečenice, „brate spreman sam za razgovor i prekore / za razgovor i prekore sam spreman rekao si“ (iz pesme „Uvek prisutan bog“, iz knjige Crtač stripova, na 32. strani.)

U drugoj slici: u sobi u Zemunu: Žile, sa gitarom u ruci, opaljujući u žice, i oponašajući glasove Arsena Dedića, Duška Jakšića, Tereze Kesovije i Đorđa Marjanovića, recituje. I znamo te stihove, „1959 / Molotov je smenjen sa položaja / ministra inostranih poslova / poslat za ambasadora / u ulan bator“ (iz pesme „Koktel po molotovu“ iz knjige Crtač stripova, na 17. stranici).

U trećoj slici: Žile, Miloje i ja: posle jedanaestog za redom gledanja filma Bilo jednom na divljem zapadu, Serđa Leonea, sedimo i ćutimo; i onda, najedanput, Žiletovo, na sav glas „sjajno!“. I znamo reči o tome, „polumrak, otpaci, koža“, iz priče „Saveljić u polutami“, iz knjige 24, na strani 62.

U četvrtoj slici: Vlada, Nebojša i ja: slušamo Žileta dok nam glasno čita odlomke iz rukopisa rada predatog komisiji za polaganje završnog ispita iz Svetske književnosti. Tema: „Ženski likovi u Šekspirovim dramama“. Žiletova teza: „Šekspir je bio pritajeni pederast“. Mesec dana kasnije će Miodrag Vuković prekinuti studiranje u Beogradu, i vratiće se u Titograd. „Nisam siguran da mogu izdržati još dugo. Osećam da se svakim trenom približava čas kad ću početi, a govorim. Posledice će biti tragične“ – čitao sam u priči „Sinteze, analize“, na 82. stranici knjige Krug, soba, i znao sam da su te rečenice bile deo Žiletovog ispitnog pismenog rada.

U petoj slici: Žile, Nebojša i ja, u Palermu, 1971, na plaži, u ranu zoru, posle pijančenja i gromoglasnog smejanja, najedanput između dve vatre, karabinjera, na jednoj, i mafijaša, na drugoj strani. Preplašeni? Iznervirani? Nezainteresovani? Znao sam da je Žile događaje tog osvita zore u Palermu opisao rečenicom „Potom bleskovi oštrice brijača pokazuju zube nepravilno iskidanog, histeričnog smeha.“ (U priči „Nije za prozu“, na 53. stranici knjige 24.)

„Noć je moje najomiljenije godišnje dobra“, glasi jedna rečenica Miodraga Vukovića, izgovorena mi u osvit zore za vreme šetnje beogradskom Čuburom, 1970. Zabeležio sam je deset godina kasnije u svojoj priči “Pisanje u julu i avgustu”, a objavio je trideset godina kasnije u mojoj knjizi Strah od emigracije. Ne odnose li se na isto i Vukovićeve rečenice iz priče „Zorom dana“, na 76. stranici knjige Mlaka voda: „Već dugo bolujem od angine pectoris. Nedavno sam pročitao da se infarkt srca najčešće dešava u jutarnjim časovima. Da li je to tačno, zbog čega se to dešava, i kako se ovo može sprečiti?“

Da li je Miodrag Vuković Žile, moj najbliži prijatelj, nestao u toj njemu najomiljenijoj noći?

Da li će se oglasiti iz Njemu najomiljenije noći?

Da li ćemo se u Njemu najomiljenijoj noći opet pronaći?

Pisanje o Miodragu Vukoviću, posle njegove smrti, nije nimalo jednostavno. Nije ono bilo jednostavno ni pre Njegove smrti.

Čitanje knjiga Miodraga Vukovića, jednog od najveličanstvenijih i najneobičnijih pisaca srpsko-hrvatskog jezika proteklih decenija, odmah je, od početka, bilo, i ostalo je, Izazov.

Knjige tog preminulog pisca, koje tek treba čitati, jesu: „Krug, soba“, „Crtač stripova“, „Pozna ljubav Ane Frank“, „24“, „Mlaka voda“, „U prolazu“, „Bjut Hil“ i „Nakon šutnje“.

Miodrag Vuković je rođen u Nikšiću, 1947. Preminuo je u Podgorici, 2013.