Najlepše mi je među komšijama

Zaradila je penziju „koja nije velika, ali je dovoljna“. Njena dva sina, Jasmin i Jasenko, više od dvadeset godina su u Nemačkoj, a Živana, sama, u urednoj, maloj kući, okružena pažnjom komšija.

„Sve stvari su promenili, kupatila uredili, nameštaj, ogradu… Svake godine dva-tri puta idem u Nemačku. Sada, za desetak dana idem ponovo“, govori Živana dok je sin Jasmin zadirkuje zbog njenog specifičnog, srpskog akcenta. „Idem tamo na jezero, kupam se, snaja me poštuje. Nas dve smo kao drugarice, a ne kao svekrva i snaja“, nastavlja, ne obazirući se na zadirkivanja.

„Ipak, preko dvadeset godina sam sama, bez dece. Muž je davno umro. Nije mi lako bez dece. Puno sam se mučila, kuću napravila i trudila se da sinove na selamet izvedem“, počinje Živana priču.

Volim svoju zemlju, volim svoju majku…

„Dugo sam u Nemačkoj, na granici sa Švicarskom i Austrijom. Brat i ja živimo u istoj zgradi. Drago mi je da se mogu brinuti za mamu. I ona je nama dala puno. Brat i ja smo imali prelijepo djetinjstvo zahvaljujući njoj i njenoj žrtvi. Godišnje dolazim dva puta. Volim ovu zemlju, volim svoju majku“, govori njen sin Jasmin Kajtaranović.

Na pitanje Jasminu da li je majku pozivao da živi s njima u Nemačkoj, Živana mimikom pokazuje da na to nikad ne bi pristala. „Jesmo, pozivali je, ona dođe u goste, ali ne želi da ide izvan kuće.“

„Ovo je moj dom i moja država“, kaže Živana. „Molila bih decu da me nigde ne šalju, neću ni u starački dom ni u bolnicu, želim da umrem u kući, tu gde sam najlepše godine živela sa pokojnim mužem.“

Otvara se pitanje zdravlja, starosti, kako će ta sedamdesetogodišnjakinja sama dalje. „Ne znam šta je tableta, zdravstvena knjižica je prazna. Doktora nisam videla dvadeset godina, a četrdeset kilograma imam samo. Dao mi Bog zdravlje.“ Na pitanje šta u slučaju da se ipak razboli kaže: „A, imam ja svoje komšije. Ceo komšiluk kaže: Živka, ako se razboliš, mi ćemo te na rukama odneti u bolnicu u Tuzlu. Dok moja deca dođu, ja mogu da umrem. Ako padnem na postelju ima me ko gledati“, govori.

Ovdje ima svoju raju…

Sve to potvrđuje komšija Agan Šarić, naslonjen na ogradu preko puta. Ne želi da daje izjavu, ali u šali podseća Živanu da joj je pomogao da unese ugalj. Dok razgovaramo, sa smeškom nas poslužuje Jasminova devojka Amela Omerović. Dugo je u Nemačkoj, rodom je iz Zvornika. Nema oca, majka je u Austriji, sestra u Americi, a brat studira medicinu u Beču. Ona radi u hotelu i na jednoj zabavi upoznala je Jasmina.

„Ona je meni prišla s nekim naivnim pitanjem i prva uspostavila kontakt“, šali se Jasmin. Amela je novi član porodice. Sa Jasminom je u vezi dve godine. „Tamo je to normalno, ovdje se malo čudno gleda, pa pitaju kada ćete se vjenčati.“, ohrabruje je Jasmin.

„Ja sam zadovoljna, super nam je. Živana mi je kao mama, drugarica, sestra. Sa njom se savjetujem. Osjetim koliko me voli. Kada dođe kod nas, vrlo brzo poželi svoju kuću, svoje temelje“, priča Amela. Ima zaista dobar komšiluk, ona ima ovde svoju... (pokušava da pronađe pravu reč na našem jeziku) …da, ima svoju raju“, kaže Amela i smeje se.

Ostavljamo ovu složnu porodicu da uživa u svojim razgovorima. Živana će za koji dan sa decom u Nemačku. A onda, sudeći po dosadašnjim gostovanjima, vrlo brzo nazad. Među svoje komšije, gde joj je, ipak, najlepše.

Autor: Mirsad Čamdžić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković