Nacistička prošlost državne bezbednosti

Valter Odevald bio je deo trećeg Rajha. Ovaj nacista je bio oberšturmbanfirer (u rangu poptukovnika) SS-jedinica, i saradnik Gestapoa. Takođe je bio jedan od odgovornih za uništenje stare gradske četvrti u Marseju, tokom okupacije Francuske. Tom prilikom je 800 ljudi uhapšeno i sprovedeno u koncentracione logore. A posle rata, Odevald je nastavio karijeru u Zapadnoj Nemačkoj. Pedesetih godina dvadesetog veka, dogurao je do upravnika informativne centrale u Hanoveru, odnosno na čelo tamošnjeg ogranka Službe za zaštitu ustavnog poretka – što je u Nemačkoj naziv za Državnu bezbednost..

Izveštaji o nacistima koji su radili u institucijama Zapadne Nemačke već odavno nisu ništa čudno. Naime, nemačko Ministarstvo spoljnih poslova, savezna policija i obaveštajna služba BND već su istraživali koliko je nacista prešlo u njihove redove posle Hitlerovog pada. Mnogo više pažnje privlači vest da je Odevald bio izuzetak u tadašnjoj državnoj bezbednosti. Po dosadašnjim istraživanjima istoričara Konstantina Gešlera i Mihaela Valea sa Rurskog Univerziteta u Bohumu, između 1950. i 1975. bivši nacional-socijalisti nisu imali izražen uticaj u toj službi.

„Veze su tanke“

Nasuprot tome, istoričar Ekart Konce je pre tri godine ustanovio da je u Ministarstvu spoljnih poslova postojao „visok stepen kontinuiteta, gde su pojedine diplomate duboko kompromitovane“. Što se tiče savezne policije, istoričari tvrde da je među rukovodiocima krajem pedesetih bilo do dve trećine esesovaca. Za BND još nema zvaničnog izveštaja, ali se odavno zna da je ta organizacija regrutovala pripadnike SS-jedinica. Međutim, što se tiče državne bezbednosti, koja se bavi unutrašnjom bezbednošću Nemačke, istoričar Gešler kaže da je „kontinuitet personala slab“.

Za to su najviše zaslužni Saveznici, koji su strogo nadgledali regrutaciju agenata. „Ova služba nije smela da postane novi Gestapo“, kaže Gešlerov kolega Vala. „To su uvek naglašavali.“ Za bivše članove SS-jedinica i Gestapoa bilo je izuzetno teško da dobiju radno mesto u toj službi. Nasuprot tome, Služba za zaštitu ustavnog poretka je zapošljavala pripadnike vojne bezbednosti iz doba nacizma, kao što je to bilo u slučaju Alberta Radkea koji godinama bio potpredsednik. Ipak, i njih je bilo malo.

Nacisti se provukli kroz rupe

I esesovac Odevald nije ispunjavao uslove koje su postavili Saveznici. Ali tadašnji direktori službe očigledno nisu želeli da ispuste čoveka sa njegovim kvalifikacijama, pa su ga zaposlili kao samostalnog saradnika. To im je omogućavala rupa u zakonu, a Odevald nije bio jedini zločinac koji je tako našao zaposlenje. Saveznici su popustili kontrolu u drugoj polovini pedesetih, pa su neki od njih dobili i stalan posao u tajnoj službi. I gesatapovac Odevald primljen je za stalno. Potpredsednik službe Albert Radke poslužio se lukavstvom – nagovorio je pokrajinsku službu u Donjoj Saksoniji da zaposli Odevalda, i zatim ga uzimao „na pozajmicu“. Postoje sumnje da su slični pokrajinski organi srdačno dočekivali naciste, kaže Grešer, ali njihovo istraživanje se ne bavi time.

Zapravo, Istraživanje ova dva istoričara je veoma usko. Oni se koncentrišu pre svega na ljude koji su radili kao agenti tajnih službi u periodu nacizma, i pripadnike SS-a. Manje pažnje se posvećuje službenicima koji su imali druge funkcije u nacističkom režimu. A bilo je i takvih, što pokazuje slučaj dugogodišnjeg predsednika Službe za zaštitu ustavnog poretka Hubetra Šribersa. On je morao da napusti svoj položaj 1972, zato što je u doba nacizma kao sudija donosio nepravedne presude. „Ne možemo da donosimo ocene samo na osnovu današnjih merila“, ističe Gešler. „Kao istoričari, moramo da uzmemo u obzir koliko su se promenili kriterijumi za ono što je prihvatljivo.“

Služba za zaštitu ustava – čistija od drugih?

Gešler i Vala procenjuju da su nekadašnji članovi nacističke partije činili su manje od 15 odsto funkcionera ove službe tokom pedesetih godina. To je znatno manje nego u mnogim drugim nemačkim ustanovama. U istom periodu, u saveznoj policiji, samo dvojica od 47 zapovednika nisu imali veze sa nacizmom.

Ministarstvo unutrašnjih poslova ipak je primetilo da esesovac Odevald radi u ispostavi Službe u Donjoj Saksoniji. Na urgiranje iz Bona, Odevald je otpušten. Služba za zaštitu ustava je pokušala da ga prebaci u BND, ali to nije uspelo. Jedan zapadnjački agent je razotkrio njegov identitet.

Autori: Matijas Belinger / Darko Janjević
Odg. urednik: Nemanja Rujević