Na putu ka boljem životu, uz rad na crno

Šest sati je ujutru. Hladnoća prolazi kroz pukotine vrata mračnog kafea u kojem, za jednim klimavim drvenim stolom, sedi desetak muškaraca. Zadimljen prostor. Puše se cigarete bez filtera. Muškarci gledaju u omanji televizijski ekran. Kelnerica im servira kafu u plastičnim čašama.

Stariji muškarci će svakog trenutka početi da igraju karte. Neki od njih će okušati sreću na poker-automatima, a ostali će se uputiti ka delu grada, u kojem se okupljaju nadničari.

Bez perspektive u domovini

Tu, na kraju ulice, zaustavljaju se vozila koja će radnike iz Bugarske i Rumunije odvesti do loše plaćenog posla. „Tražite radnike?“ – izgovara jedan mladić duge kose koji u obližnjem kiosku prodaje pivo i slatkiše. „Pitajte ih, ali sporije.“ Angel je uvek nasmejan. Spreman je da radi sve što treba: da kreči, tapacira i sklapa nameštaj. „Ako vam je potrebno još ljudi, Angel će to sve da sredi.“

Angel je najverovatnije već u četrdesetim, nazire se i po koja seda. Dolazi iz Bugarske, kao i većina muškaraca u ovom kafeu. Romskog su porekla. Nekada su živeli u Plovdivu, drugom najvećem gradu Bugarske. Otkako su Bugarska i Rumunija ušle u Evropsku uniju, sve više Roma dolazi u Dortmund, priča Frank Merkel iz humanitarne organizacije Karitas. Granice EU su se 2007. godine pomerile. Romi su iskoristili priliku da bolji život potraže negde na Zapadu. Ljudi koje ćete zateći u severnom delu Dortmunda nemaju nikakvo obrazovanje, a neki od njih su i nepismeni, priča Merkel.

Borba za opstanak

„Ljudi se ipak nekako snalaze“, kaže saradnik Karitasa i dodaje: „Ljudi su kreativniji kada su u nevolji.“ Integracija Roma je težak zadatak. Oni svakodnevno moraju da razmišljaju o tome kako će preživeti, hoće li uopšte imati dovoljno hrane. Onog trenutka kada su se granice ka Evropskoj uniji otvorile, videli su svoju šansu.

Međutim, uprkos činjenici da su Bugarska i Rumunija u Evropskoj uniji, građani tih zemalja još uvek ne mogu da rade u većini zemalja EU. Ograničen pristup tržištu rada važi do 2014. godine, osim za visokokvalifikovanu radnu snagu. Gradilišta se redovno kontrolišu, ali Romi se i dalje snalaze.

Pomoć u hrani i prenoćištu

Jirgen Valter je šef odeljenja za bezbednosna pitanja grada Dortmunda. Ne želi da govori o nadničarima i svom gradu kao utočištu jeftine radne snage sa istoka Evrope. Valter tvrdi da je kriminal u Dortmundu od 2011. godine u padu. Istovremeno, Frank Merkel, humanitarac iz Karitasa, ne negira napore gradskih vlasti da se obezbede osnovni životni uslovi migrantima iz Rumunije i Bugarske.

Šta će se dogoditi kada ograničenja na tržištu rada za Bugare i Rumune više ne bude bilo? U tom slučaju će većina tih ljudi imati pravo i na socijalnu pomoć nemačke države. Udruženje nemačkih gradova i razne druge organizacije već su izrazile zabrinutost zbog mogućeg migracionog talasa siromašnih građana iz pomenutih zemalja.

Merkel na tu mogućnost gleda nešto smirenije. „U tom slučaju će mnogima biti lakše da nađu posao“, kaže on. Neki od njih će poželeti da ostanu duže. U tom slučaju je integracija doseljenika neizbežna. Deca će morati u školu. Moraće da nauče jezik. Međutim, ono što taj humanitarac smatra podjednako važnim, jeste dodatno angažovanje zemalja njihovog porekla. Jer i one moraju da učine više u pogledu integracije, obrazovanja i zapošljavanja Roma.

Autori: N. Konrad / C. Stefanesku / J. Leon
Odgovorni urednik: I. Đerković