Na kraju su došli turisti

Na kraju su došli turisti - glasi naslov nemačkog igranog filma koji se do nedavno davao u nemačkim bioskopima i koji se bavio pitanjem kako se u Aušvicu odnose prema prošlosti, prema sećanju. Tim pitanjem se bavio i autor sledećeg priloga Frank Kempe - kako izgleda razgledanje nekadašnjeg koncentracionog logora Aušvic.

Nalazimo se na čuvenom mestu

Šest autobusa ispred Aušvica. Na ulazu u muzej srećemo Evu Pasterak koja će nas voditi u razgledanje nekadašnjeg koncentracionog logora.

„ Nalazimo se na čuvenom mestu. Ovo je ulaz na kome piše „Arbeit macht frei“ - „Rad čini slobodnim“. Nadam se da je svima ajasno da rad u svim koncentracionim logorima a ne samo u Aušvicu nije donosio slobodu, rad je bio instrument terora i uništenja.“

Pred nama je 28 baraka od pečene cigle, ogradjenih žicom kroz koju je prolazila struja.

Stalna postavka izložbe u nekim od baraka gotovo 50 godina nije menjana. Crno bele fotografije na kojim se vide ljudi, mnogo crteža preživelih. Dolazimo do velikih vitrina u kojima se nalazi mnoštvo kofera. naočara, cipela i odsečene kose:

„Dve tone prave kose. Vreme i svetlo su promenili boju zato je sva kosa siva. Vidite i stvari male dee, dečije cipele i stvari odraslih.“

Formalno razgledanje logora

Tri sata traje poseta Aušvicu. Snimci preživelih, intervjui, komjuterske animacije - to ne postoji u Aušvicu. Da li je u današnje vreme moguće dopreti do svesti mladih bez ovih popularnih pomagala. Mnogi socijalni pedagozi daju potvrdan odgovor. Bernd Mones, vodja grupe kaže:

„To je često formalno, snadardizovano, ritaulno, tako da mnogi posetioci vrlo brzo prestanu da slušaju. Ako nema angažovanja kod ovakvih tema, spremnost da se stvari uzmu ozbiljno, da se gleda i sluša - vrlo brzo iščili.“U obližnjem selu Osvjenćimu upoznajemo Tadeuša Soboleviča:

„Srdačno vas pozdravljam moji nemački prijatelji.“

Svedočenje svedoka

Starac od 82 godine, plavo odelo, dugačka seda kosa. Kao sedamnaestogodišnjak dospeo je u koncentracioni logor Aušvic i još uvek se tačno seća reči koje je izgovorio vodja logora.

„ Ako je neko od vas Jevrejin, ne sme da živi više od 14 dana, sveštenici mesec dana. Posle toga nemate drugi izlaz odavde nego kroz dimnjak. Da li ste me razumeli?“

Starac nam priča o svakodnevnom ubijanju, bolestima i gladi. Susret sa njim je vrhunac ove posete.

„Lični susret sa preživelim svedocima je za sve nas neverovatno dirljiv, a pre svega način na koji starac priča o načinu preživljavanja, solidarnosti medju logorašima, patnjama ali i odgovornsoti koja je nastajala medju preživelima. Najdirljiviji je način na koji on uspeva to da prenese na nas.“ kaže Juta Liske, socijalni pedagog.

Tadeuš Sobolevič kaže da pripada izumirujućoj vrsti. Samo je još mali broj preživelih logoraša iz Aušvica. U medjuvremenu su ova svedočenja zabeležena na filmskoj traci - za buduća pokolenja. Medjutim… lični susret ne može da zameni nijedan film, nijedna prezenatcija, niti najmodernija muzejska pedagogija.