Na kafi sa salafistima

Na jednoj benzinskoj pumpi u Bonu nalazimo se s trojicom muškaraca obučenih u trenerke. Napolju pada kiša. To je mesto susreta za zakazani intervjuu sa dvojicom salafističkih propovednika. Minut nakon 17 časova pojavljuje se jedan muškarac. „Da, mi smo radikalni“, kaže i smeška se. Taj čovek potpuno obrijane glave, star 20-ak godina nakon kratkog predaha dodaje: „Radikalno smo tačni“. Ne pruža mi ruku. „Morate to da shvatite“, kaže. U zapadnim zemljama to se doživljava kao uvreda. Međutim, njegova stroga interpretacija Kurana zabranjuje mu da se rukuje sa ženom.

Taj čovjek objašnjava da će moj razgovor s propovednicima snimati. „To je sigurnije za tebe, a sigurnije je i za nas. Ti najverovatnije ne želiš da budeš u kadru, zar ne?“ Dvojica propovednika koji u svakom slučaju treba da budu u kadru, sede u kafiću koji se nalazi preko puta benzinske pumpe. Iz jednog zvučnika čuje se turska muzika. Stariji od njih, Ibrahim Abu Nagi, meša kafu, a mlađi, Abu Dujana, igra se sa svojim belim Ajfonom. Ljubazno me pozdravljaju, mašu konobarici i uzvikuju: „Sestro, molim te donesi još jednu kafu.“

Vraćanje „izvornom“ islamu

Njih dvojica su „salafistički propovednici koji su opasni“ – to mi je rekao jedan portparol Službe za zaštitu ustavnog poretka u Severnoj Rajni Vestfaliji, pre ovog razgovora. Jedan stručnjak sa univerziteta u Osnabriku tu je izjavu relativizovao: „Da ultraortodoksni jesu, ali opasni? Ne baš“, ocenio je Elkaham Sukni. On radi pri Institutu za islamsku teologiju u Osnabriku. Salafizam je konzervativna struja koja se oslanja na rani islam – iz vremena božjeg poslanika Muhameda. „Kasnije pravne odluke i tumačenja salafisti odbijaju“, dodaje Sukni.

„Pravi islam“ – tako ga naziva propovednik iz Bona Ibrahim Abu Nagi. On sebe jednostavno opisuje samo kao muslimana. Ne želi da ga nazivaju salafistom. „To je izraz koji mediji i političari koriste kako bi podelili muslimane“. Drugi propovednik Abu Dujana govori i o „planiranom huškanju“ kroz medije i politiku. „Cionistički savetnici“ su to savetovali vladi, dopunjuje ga Abu Nagi i smeška se. On je kao 18-godišnjak iz Gaze došao u Nemačku. Kaže da je u Gazi sanjao o tehnici i disciplini.

„Sada ćete pitati o šerijatu“, kaže Abu Dujana. Prolazi rukom preko svoje duge crne brade koja podseća na nekog kubanskog gerilca. Elokventan je, jer kako naglašava, školovan je, a bio je upisan i na fakultet. Naravno da bi želeo da je šerijatski zakon na snazi i u Nemačkoj, ali to, kako kaže, još nije moguće. Šerijatski zakon ne predviđa da se nekome odmah odseče ruke – postoje pravila i pravni eksperti, naglašava.

„Zabrinuti smo“

Prema procenama Službe za zaštitu ustavnog poretka, u Nemačkoj trenutno ima oko 3.800 salafista, a tendencija u porastu. Samo manjina zagovara nasilje. Salafisti spremni na nasilje su „manjina u manjini“, naglašava i stručnjak za islam Elhakam Sukni. Od tri salafističke grupe, ta je najmanja. Pored njih postoje i ultraortodoksni: „Žene nose burke, muškarci duge haljine“. Oni žive u paralelnom društvu, kaže Sukni. Na kraju postoji i grupa okupljena oko Abu Nagija i Abu Dujana, „koja je u poslednje vreme zapažena jer se bavi misionarstvom“, kaže Sukni.

Abu Nagi i Abu Dujana upoznali su se u jednoj džamiji u Frehenu kod Kelna. Već osam godina se bave misionarstvom. Oni to nazivaju „pozivom na islam“. Ibrahim Abu Nagi govori da se radi o marketingu i ljubavi prema bližnjem. Svoje propovedi prvo su snimali na CD-ove i delili ih, a kasnije su poruke širili putem interneta, poklanjali Kurane i organizovali seminare kako bi privukli pristalice.

Ibrahim Abu Nagi kaže da ga ljudi svakodnevno pozivaju, nekada i preko 200 puta na dan. „Reč je o očajnim muslimanskim učenicama koje ne žele da idu na časove plivanja.“ Njima, kako kaže, savetuje da direktoru škole poklone Kuran i da budu strpljive.

Zainteresovanost mladih

Zašto je salafizam atraktivan, posebno za mlade ljude? Penjem se stepenicama u tamnom stubištu jedne džamije u Bonu, kako bih pronašla odgovor na to pitanje. Jedna učenica koja razgovara sa svojom koleginicom ustaje i pruža mi ruku. Rukovanje među ženama kod salafista je dozvoljeno. „Da li si ti konvertirala?“, pita me. Blago se smeši. Istrošene serdžade (tepih za molitve) na podu izgledaju kao nekakav mozaik. Kroz loše izolovane prozore ulazi hladan vazduh, a čuje se i buka automobila koji prolaze ulicom.

„Ako Bog da, spoznaćete pravu religiju“, šapće jedna starija žena devojci na arapskom i ukazuje na novinarku. Devojka klima „ako Bog da“, odgovara. Ne smeta joj, kako ističe, što ljudi na ulici bulje u nju jer nosi burku i što ponekad zbog toga ima problema u školi. Alah će je, kako navodi, kasnije nagraditi za sve napore. „To su pre svega mladi između 15 i 20 godina starosti koji u salafizmu vide apsolutnu istinu“, kaže stručnjak za islam Sukni. Postoji, kako navodi, naravno i mogućnost da jedan mali deo njih zagovara nasilje.

Dvojica propovednika u Bonu kažu da sa mladima vode razgovore kada primete da se interesuju za nasilje. „To nije tabu tema“, kaže Abu Dujana i dodaje da mladi ljudi koji su „u toj fazi“, uopšte ne dolaze kod njih. „Naravno da postoje crne ovce“, ističe Abu Dujana. U njegovom glasu pomalo se oseti i ljutnja. „Svakog vikenda, tokom neke utakmice ili demonstracija levičara, beleži se nasilje. Samo se na salafiste pokazuje se prstom.“ On ne razume, kako kaže, da političari s njima ne sednu za sto i razgovaraju. Ibrahim Abu Nagi klima glavom. Kaže da on neće da se sastaje sa političarima, čak ni sa Angelom Merkel. „Jedino ako želi da pređe na islam“, ističe.

Na kraju mi dvojica propovednika poklanjaju primjerak Kurana i pitaju da li želim da ponesem više primeraka i podelim ih u redakciji. Imaju još nekoliko primeraka u automobilu, slobodno mogu da ih ponesem.

Autorke: Naomi Konrad, Bon / Belma Fazlagić-Šestić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković