Muzikoterapijom do boljeg zdravlja!

Klas Hanson kaže da je terapija muzikom terapija duše: „Muzikoterapija deluje direktno preko srca na dušu“. Težište muzikoterapije je u psihijatriji. Primenjuje se, na primer, u radu sa prevremeno rođenim bebama, decom i mladima ili osobama na samrti. Muzikoterapeut Hanson kaže da muzika ne leči, ali pomaže u nastajanju dragocenih iskustava:

„Muzika ne leči, to nije pilula na recept. Ali muzicirati, praviti muziku zajedno sa nekim, u tome doživeti samog sebe, ali i međuljudsku povezanost jeste od neprocenjivog značaja. To pomaže mnogim ljudima koji su u teškim životnim situacijama i psihički oboleli. Ali muzika pomaže pre svega deci ometenoj u razvoju, kako bi otkrila mogućnosti sopstvenog tela ili naučila da govore."

Aktivna i perceptivna muzikoterapija

I tako dolazimo do dva pravca u muzikoterapiji - aktivnog i receptivnog. U aktivnoj terapiji pacijent koristi instrument, glas i telo, i pravi muziku zajedno sa terapeutom. Najčešće je reč o improvizaciji:

„Muzikoterapija polazi od osnovnog iskustva da svaki čovek može da svira. Uprkos tome, pacijent najpre reaguje strahom. Kaže, ne mogu, jer ne znam. Međutim, nije reč o tome da svirate klavirski koncert, nego da u zaštićenim, kontrolisanim uslovima, gde niko ne može da vas čuje, pravite muziku. Tu možete da se oslobodite strahova, kažete ja to mogu, to mi pričinjava zadovoljstvo, jer muziciranjem doživljavam divne emocije.“

Drugi pravac jeste receptivna muzikoterapija kada pacijent ne može da svira instrument.

"Na primer, prevremeno rođeno dete može samo da leži na leđima. Zajedno sa majkom i terapeutom sluša sasvim nežne tonove i glasove. Terapija ima pozitivna iskustva sa komatoznim pacijentima. Oni mogu da se povrate iz tzv. vegetativnog stanja („budne kome“) tako što u toj „izgubljenosti“ u kojoj se nalazi prate određeni glas. Treća velika oblast jeste podrška pacijenata na samrti. Oni mogu samo da slušaju muziku, ipak i samo slušanje je aktivno, odnosno, važno je iskustvo sa muzikom."

Klas Hanson je muzičar i kompozitor. Ipak ni njemu nije lako da odabere „pravu“ muziku u aktivnoj terapiji . Zato je, kaže, najbolje povući se, videti šta radi pacijent i u tome ga podržati:

"Muzikoterapeut ima zadatak da podrži, prati i omogući. Ja lično dosta improvizujem, ne sviram muziku Mocarta ili Bitlsa, nego sopstvenu muziku. Sviram onako kako osećam. Baš kao i pacijent - nekada proizvodi glasne, brze, razdražljive tonove, koje vrti u krug. Ali muzika se menja, razvija. Pacijent primećuje da može da promeni raspoloženje, da prekine trenutno osećanje. Tu mogu da pomognem, da mu pokažem kako da izrazi bes ili radost. Znači nije reč o muzičkom delu nego o muzičkom iskustvu koje nastaje.“

Tokom receptivne terapije muzikoterapeut sam određuje muziku, u zavisnosti od situacije i čoveka, rukovođen sopstvenom intuicijom. Klas Hanson je studirao klavir i obou. U radu sa pacijentima je dugo koristio klavir, ali je vremenom primetio da to i nije tako podesan instrument:

"Klavir deluje kao veliki sanduk prema kome pacijenti imaju preveliki respekt, ne usuđuju se ni da mu priđu, ili čak imaju grozna iskustva iz detinjstva sa prvih časova klavira. Zato najčešće koristim gitaru, iako je ne sviram dobro. Ali zato mogu da je stavim u krilo i zasviram. "

Muzikoterapet Hanson je dugo radio kao muzičar i kompozitor. Ali, kako kaže, često je bio sam na bini ili za pisaćim stolom. Nedostajalo mu je muzičko iskustvo koje može da podeli sa drugima. Zato je postao muzikoterapeut. Sada radi sa ljudima na oba pola života, decom i osobama na samrti. O svom poslu kaže:

„Stalno muziciram sa ljudima i doživljavam divna muzička iskustva. To je ono što me ispunjava“.

Autor: Ivana Ivanović

Odg. urednik: N. Jakovljević